Direktorkin poziv na sabornost

P { margin-bottom: 0.21cm; }

 Moj pogled sa strane možda ima karakteristike voajerizma, ali svakako i dobre upućenosti u „zdrastveni karton“ MSUV-a, pre svega zbog činjenice da sam od 2005. do 2011. godine bio na funkciji direktora iste. Pokušaj objektivizacije je možda nemoguć, ali čitajući sadržaj pisma u kom dvoje kustosa pokušavaju da otvore raspravu povodom niza nedefinisanih i nerešenih pitanja kao što su: strategija razvoja Muzeja, vrednosti, filozofija i ideologija institucije, pitanje izlagačke koncepcije, poštovanje muzeoloških standarda i procedura oko strategije otkupa umetničkih dela za zbirku, modeli distribucije zastrašujuće malih sredstava za programe, kreiranje i razvoj regionalne i međunarodne institucionalne saradnje, i tek na kraju, pitanje broja kustosko-autorskog angažmana Sanje Kojić Mladenov i Svetlane Mladenov…, navelo me je da reagujem ovim tekstom.

Kustosi N. Milenković i S. Vuksanović su precizno i argumentovano definisali prirodu problema i ponudili njegovo rešavanje, najpre u okviru rada Stručnog saveta Muzeja. Međutim, odgovor Sanje Kojić i dela zaposlenih (Danas 4-5. jun), pokazali su da navodi N. Milenkovića i S. Vuksanović uopšte nisu doprli do Sanje Kojić Mladenov, naprotiv, ona je nespretno mobilisala deo zaposlenih koji u svom pismu podrške iznose veoma afirmativne „dokaze“ po nju, ali se pri tom ne navodi da su stvari izmeštene izvan struke, tačnije van rada Stručnog saveta koji po važećem Statutu čine kustosi Muzeja, dizajnerka i konzervator (ukupno 7 članova), ali ne i njegovo tehničko administrativno i pomoćno osoblje. Napor da se očigledni problemi funkcionisanja Muzeja, reše „konstruktivno“, unutar institucije i u skladu sa Statututom koji rad Stručnog saveta stavlja u centar unutar kog se svi aspekti funkcionisanja Muzeja razmatraju kroz precizne procedure, i u kom je direktor institucije samo moderator, a ne vrhovni poglavar, očigledno nije uspeo.

Argumenti Sanje Kojić Mladenov o dinamičnoj izlagačkoj praksi tokom njenog gazdovanja MSUV ne odgovaraju na iznete primedbe upravo zbog vrlo niskog stručnog nivoa pisanja, koji mimo svake kritičke procedure događaje-izložbe u muzeju pretvara u obične žurke! Čitajući tekstove koji su publikovani u katalozima izložbi koje su postavile Svetlana Mladenov i Sanja Kojić Mladenov, očigledan je model površnog, gotovo „gimnazijskog“ razumevanja umetnosti ranih i kasnih devedesetih. Izbor umetnika u tim projektima manje je bitan, ali uvođenje apsolutno diletanstkih objašnjena njihove umetničke prakse je skandal koji je nedopustiv za instituciju koja je imala pretenziju da postane neka vrsta Instituta za savremenu umetnost.

Navodi dvoje kustosa pokreću i pitanje napuštanja zajedničke platforme koju je Muzej doneo u dokumentu „Koncepcije i funkcije Muzeja savremene umetnosti u Novom Sadu“ usvojenom od strane Pokrajinske vlade 2005. u kom se nedvosmisleno problematizuje funkcija instititucije MSUV, pre svega u nadolazećoj globalizaciji u kojoj kultura i savremena umetnost igraju ključnu ulogu integrisanja vojvođanske umetnosti sa kulturama Evrope. U tom strateškom dokumentu koji je obavezujući i za Sanju Kojić Mladenov ali i za Upravni odbor Muzeja, nabrojano je preko 50 tema i umetničkih pojava koje kustosi moraju istraživati i obraditi po standardima muzeoloških i kustoskih praksi. Odgovor Sanje Kojić Mladenov, odnosno intonacija njenog teksta, sugeriše da je već konstituisano načelo ličnog-subjektivnog razumevanja istorije umetnosti i uloge direktora kao obavezujućeg principa za sve zaposlene, koji niko ne sme dovoditi u pitanje, odnosno, da je to neka vrsta institucionalne obaveze. Svako drugačije razumevanje funkcije Muzeja u društveno-političkom sistemu, ili zagovaranje legitimiteta da umetnik i kustos mogu proizvoditi rad koji se zasniva na specifičnim odnosima umetnosti i politike, za Sanju Kojić Mladenov je suvišno. Postoji samo teritorija ličnog prava na trenutnu istoriju! Ukoliko se taj princip poremeti jednim javnim pismom pokreće se već uobičajen model sabornosti, vrlo blizak srbijanskom društvu, koji u svojoj ontologiji, načinom upotrebe „preostalih“ zaposlenih zarad odbrane teritorije, predstavlja neviđeni skandal!

Ono što su N. Milenković i S. Vuksanović prepoznali i naveli u javnom pismu kojem se komentarom pridružio i nedavno penzionisani viši kustos i nekadašnji direktor Muzeja, Dragomir Ugren, borba je za instituciju Muzeja koja ima obavezu da istražuje prirodu navedenog odnosa umetnosti i politike. U tom kontekstu nije teško razumeti zašto je odnos umetnosti i politike toliko važan. Srbijansko društvo taj odnos institucionalno potiskuje, iako su dnevno-politički događaji protekle dve decenije dramatični, institucionalni rad nije do sad napustio model odvojenosti politike od umetnosti koji je utemeljio modernizam. Ovakav način razmišljanja doveo je do pojave „umetnika miljenika“ koji su postali dekorativne štafaže velikog broja izložbi u Vojvodini. Mišljenja sam da institucija Muzeja mora okolnosti istorije i aktivizam umetnika istraživati isključivo empirijski kako bi se okolnosti u kojima je umetnik donosio sud o tom vremenu objektivizirali – kao i na koji način su radovi nastajali, šta je upisano u njih itd… Međutim, praksa istoričara umetnosti svela se na ukrašavanje istorije kojim se želi krajnje selektivno osvojiti deo istorije samo za sebe i gurnuti u prvi plan samo njima poželjni delovi sa umetnicima-miljenicima! U čemu se sastoji ta motivacija da se greška smatra logikom, šta je tajna te krutosti dela struke, zašto nema rasprave o evidentnim sporovima, polemika itd… to su pitanja na koje odgovor ne mogu dati samo ja ili umetnici, to je proces koji se mora otvoriti da se ne bi stvarala moralna odbojnost prema neistinama i sudovima njihovih zastupnika.

Na kraju, kada je reč o navodima u pismu koji precizno iznose podatke o finansijskim „zloupotrebama“ sredstava budžeta, onda se vrlo jasno vidi da se ukupan budžet kojim raspolažu Sanja Kojić Mladenov i Svetlana Mladenov na nivou četri godine, dakle, od 2013. pa do danas, dramatično uvećava na štetu drugih kustosa. Ono što dodatno izaziva revolt mnogih je činjenica da se u taj projekat revizije ideja publikovanih u muzejskom izdanju „Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini“ koju je dr Miško Šuvaković priredio sa kustosima i saradnicima, uključila i ekipa okupljena oko prodajne galerije slika Bel Art, vlasnice Vesne Latinović, sa isklučivom idejom da se „ideologija“ te knjige stavi u muzejski bunker i da se napiše nova istorija umetnosti u kojoj bi Sava Stepanov i Svetlana Mladenov, svoj nesumnjivo veliki aktivizam proteklih 30 godina, postavili kao jedini dominantan model artikulisanja proizvodnje estetskih predmeta u Vojvodini, koristeći umetnike kao male šarene puzle. U tom kontekstu je očigledno da se u svim projektima finansiranim iz budžeta Pokrajine i Grada uvek nalaze isti ljudi, isti umetnici, a za sve te projekte izdvajaju se velika materijalna sredstva koja u ukupnom zbiru kojima raspolažu, na nivou četri godine, prelaze preko 20 miliona dinara, isklučivo sa idejom da se konstituiše neka lična, privatna, „familijarna“ istorija vojvođanske umetnosti.

To je ključ. A kada se protiv toga upotrebi kurirka Muzeja, onda je đavo odneo šalu, onda se mora podneti ostavka ili se mora tražiti ostavka direktorke! Sve drugo je mizerno i sramotno! Istorija nije teritorija koja se zapišava. Ona je skup različitih događaja koji se moraju artikulisati kroz institucionalni rad, istoričar umetnosti taj posao mora obaviti na isti način kao i politika, mora poštovati procedure struke i ograničiti moć bilo kog pojedinca!

Autor je umetnik iz Velikog Središta