Kolaps moralne društvene kontrole

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Te napetosti i sukobi, koje generišu različite potrebe i interesi pojedinaca i društvenih grupa, jedan su od glavnih uzroka strukturalnih promena u društvu.

Moralne norme postoje od samog početka organizacije društvenog života i ljudi ih se pridržavaju bez obzira na sankcije, a manifestuju se u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao vrednih i nevrednih, odn. onog što se odobrava, želi, preporučuje, nalaže, i onog što se ne odobrava, osuđuje, zabranjuje. Celinu moralnog iskustva čine moralno vrednovanje, stavovi i osećanja. Sam termin „moral“ ima dve dimenzije značenja od kojih su obe nužno njegov sastavni deo. Jednu dimenziju predstavlja njegova vrednosna specifičnost kojom se ustanovljuje domen njegove moguće primene i demarkaciona linija vrednosti. Drugu dimenziju čini to da je moral vrsta prakse, deo naše vrednosne stvarnosti, društvena činjenica. Moralna praksa ne može da se oslanja samo na moralne norme, već zahteva i adekvatne ljudske stavove i sklonosti koji motivišu ljude da se ponašaju u skladu s tim normama.

Stepenu razvoja društva odgovara stepen razvoja razumevanja društvenih činjenica, moralnog opravdanja (legitimacije) i pravnih normi (regulacije). Ukoliko razvoj tih dimenzija nije međusobno usklađen, društvu predstoje krize, sukobi i promene kako u organizacijskom i praktičnom, tako i u teorijskom smislu. Gubitak poverenja u ljude, opadanje empatije i solidarnosti su faktori koji presudno utiču na povećanje političke pasivnosti i apatije. Kolaps moralne društvene kontrole dovodi do vakuuma koji potencijalno privlači državnu i političku represiju, a pojavljuje se moralni cinizam: „verovanje da su ljudi mnogo gori nego što se pretvaraju da jesu i, da služe kao inferiorni uzori jedni drugima“. U potrazi za uzrokom ovakvog stanja, uvidi koje daje teorija institucionalne anomije ukazuju na posledice „institucionalne neravnoteže moći“ koja ima različite tipove konfiguracije ispoljavanja.

Kooperativnost, kao pozitivni oblik grupne interakcije unutar jedne složene zajednice, s porastom krize, ustupa mesto nesporazumima koji vremenom eskaliraju u otvorene društvene konflikte. Kada je mržnja dominantno osećanje, sužava se prostor za kritičko promišljanje situacije i mogućnost da one koji su proglašeni za neprijatelja sagledamo kao potencijalne prijatelje. Osećanje neprijateljstva praćeno je latentnim ili manifestnim nasiljem kojim se brani lični i moralni integritet formiran u odnosu na definisanog neprijatelja. Osuda koja proglašava nekoga za neprijatelja na individualnom nivou, predstavlja mehanizam koji usmerava narasli kapacitet straha, nezadovoljstva i bola ka drugom subjektu. Poljski filozof Lešek Kolakovski pisao je da na društvenom nivou doktrina neprijatelja ima psihološki smisao u borbi za samoodržanjem. Stvari su relativno jasne – nasilje je opravdano jer nas objekat naše mržnje ugrožava. Moralno osećanje nam govori da je sve u redu, nema stida, krivice i neprijatnosti jer postoji prećutna saglasnost da je ispravno mrzeti, da se na taj način branimo od nedostatka odgovornosti i krivice za sopstvenu sudbinu.

Kada je jaz između legaliteta i legitimiteta velik, generiše se institucionalna anomija i kriminal, pa u tom slučaju možemo govoriti o nemogućnosti filozofskog opravdanja društvene stvarnosti. Prošle godine savremeni holandski teoretičar Boudewijn de Bruin objavio je knjigu u kojoj obrazlaže da su u korenu globalne finansijske krize tzv. „etički mrtvi uglovi“ koje, pre svega, omogućava način na koji bankari i drugi pribavljaju i koriste informacije i znanje, zanemarujući vrline kao vrednosti koje rukovode ljudsko ponašanje. U tom smislu, problem današnjice nije savremena kultura u kojoj pohlepa i gramzivost nisu stigmatizovani, već što predstavljaju, u najmanju ruku, ispravno postupanje.

Nakon brojnih terorističkih napada nameće se razmišljanje o specifičnosti boraca regrutovanih za Daesh (arapska fraza koja označava ISIS i sada je formalno globalno prihvaćena i u dokumentima Ujedinjenih nacija). Zašto tamo idu oni koji su nemaju nikakve etničke i kulturološke sličnosti niti inicijalnu religijsku pripadnost sa stanovništvom te regije, ljudi koji se ranije u životu nisu nasilno ponašali, opredeljuju se za život u zajednici u kojoj je nasilje ključno očekivanje od njenih članova i način na koji se konstituišu društveni odnosi, odnosno „moral“? LJudi kad čine nasilje generalno osećaju i prosuđuju da je to što rade legitimno, te da bi trebalo da to rade, da su u obavezi ili da imaju pravo da to rade. Praktično, vršenje nasilja osećaju kao ispravno, dobro postupanje čak i kada im vršenje nasilja teško pada, uprkos averziji koju osećaju. Po svojoj suštini, čini se da je moral najvažniji problem današnjice.

*Autorka je istraživačica Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i Srpskog udruženja za filozofsku praksu