Beograd i Đenova

 Da li ovo društvo, opterećeno brojnim problemima tranzicije i svega onoga što je nasleđeno iz nesrećnih devedesetih, uspeva da njihovu mladalačku energiju pozitivnije usmerava?

Nauka nije, s pravom, prihvatila tezu italijanskog pravnika Lombroza da se kriminalci rađaju i prepoznaju po karakterističnim crtama lica i građe tela. Dakle, ta deca nisu rođenjem predodređena da budu huligani. Na njihov razvoj i ponašanje utiču razne, u prvom redu društvene okolnosti i uslovi u kojima odrastaju, a za to su najodgovorniji društvo, porodica i škola. Tu leže uzroci ponašanja ovih mladih ljudi. „Oni“ iz Đenove (ne znam kako da ih nazovem jer naziv „bilmez“ ne želim da upotrebim), sa podosta godina, nešto su sasvim drugo i njima ne bih hteo da se bavim niti da ih trpam u isti koš sa ovim mladim ljudima.

Pripadam generaciji, poodmakloj u godinama, kada je škola bila ne samo obrazovna već i vaspitna ustanova. Imala je integrisani sistem obrazovanja i vaspitanja mladih ljudi i od njih stvarala vredne i korisne članove društva. Negovalo se drugarstvo, poštovanje starijeg, upražnjavao društveno koristan rad, razvijale moralne vrednosti. Imali smo potpuno besplatno školovanje i bavljene sportom kroz društvo za telesno vaspitanje „Partizan“ (šta to beše danas?). Nastavnik je bio i učitelj i vaspitač, veoma cenjen i poštovan član društva, sa pristojnom egzistencijom kojom mu se društvo oduživalo za njegov obrazovno-vaspitni rad. Nismo znali šta je to školski policajac, kladionica, kockarnica, splavovi, američki filmovi prepuni nasilja, krvi, mržnje i kriminala, izlazak u noćni provod u sitnim satima, „farma“ i još mnogo toga što se danas nudi mladim ljudima. Nismo znali za mafijaše, tajkune, fetiš novca. Bili su nam neki drugi uzori. Imali smo pionirske i omladinske organizacije, gorane, ferijalni savez, školske igranke – mesta gde smo se družili, zabavljali i međusobno pomagali. Odlazili smo na radne akcije, svojevrsne škole života.

Danas se tim mladim ljudima serviraju neke druge vrednosti. Zbog stanja u društvu mnoge je zahvatilo razočarenje, bes, frustracija. U takvim uslovima nije teško regrutovati nove huligane među nezaposlenim i nezadovoljnim mladim ljudima. Zapitajmo se kakva nam je danas škola i kakva je uloga i u čemu se sastoji rad prebukiranih ministarstava obrazovanja i omladine. Uostalom, ko se danas na organizovan način bavi omladinom? Ne postoji ni omladinska organizacija, a toliko ima NVO koje dobijaju pare iz budžeta. U parlamentu i vladi imamo čak i partiju penzionera, a ko zastupa interese mladih ljudi? Ako je mom detetu i mom unuku dobro, dobro je i meni. Neću obratno, pogotovo ne da ga „obradujem“ sa onih 5.000 Krkobabićevih dinara.

Slučajno sam se zatekao na Terazijama u danu okršaja tih huligana sa policijom i obratih se manjoj grupi tih mladih ljudi pitanjem: Zašto to radite? Podozrivo me osmotriše i videvši da, s obzirom na godine, ne mogu biti ni policajac ni provokator, jedan od njih se odvaži i kaže: „Čiko, već dugo vremena posmatram ćaleta i kevu, oboje bez posla, ljuti, namrgođeni, posvađani. Mnogo puta odu u krevet gladni, a meni ponude nešto što su odvojili od svog ručka. Nekad se rasplačem, a češće pobesnim, izletim iz kuće uz nagon da rušim, razbijam a možda sutra i ubijam. Eto, danas sam ovde, a gejovi i lezbejke me ne interesuju.“ Možda sam naleteo na netipičnog huligana. Da li?

Autor je ambasador u penziji