Bez Broza, Mandele ili Putina

Političke elite, samouverene i arogantne a međusobno nekooperativne i vrlo često posvađane, dolazile su na vlast nekada pod sumnjivim okolnostima, ponajčešće bezočno obmanjujući birače lažnim obećanjima. Počinjale su svaki put, iznova – od ratova, uličnih protesta i krvavih demonstracija, preko paljenja Skupštine i kriznih štabova sa kalašnjikovima, do pravljenja neprincipijelnih i neprirodnih koalicija samo da bi se došlo na vlast. Nije ni čudo, jer je u njihovoj svesti i shvatanju vršenja vlasti da je vlast slast a moć bogatstvo.

Ratno profiterstvo, međunarodne sankcije i hiperinflacija predstavljali su početak enormnog bogaćenja pojedinaca uz i iz vlasti, preteče današnjih tajkuna. Uvećavanje njihovog bogatstva i stvaranje novih bogataša omogućili su pljačkaška privatizacija, uništavanje domaćeg bankarstva, nekontrolisani uvoz i neoliberalni ekonomski koncept, što je dovelo do katastrofalnih rezultata u privredi i ogromnoj nezaposlenosti. Nabujala je sistemska korupcija i organizovani kriminal. Uništena je srednja klasa, a bez nje nema ni političke ni privredne stabilnosti. Imajuću u vidu kroz šta je sve prošao građanin Srbije, može se slobodno zapitati da li je normalan ako još nije poludeo. Osiromašen do ivice bede, politički izmanipulisan i prevaren, ali ipak, za razliku od nekih iz političkih elita, ostao dostojanstven i moralno uspravan.

Sa demokratskim promenama, sada bi se možda mogle nazvati takozvanim, došla je na vlast generacija političara koja je imala šansu da promeni nabolje Srbiju na unutrašnjem i povrati ugled na međunarodnom planu. Da li je u tome uspela? „Rezultati“ govore i vidljivi su i „iz aviona“. Srbija još nije iznedrila ni Broza, ni Mandelu, ni Putina. Nije imala političara – državnika da sagleda gde je Srbija i sa vizijom kuda da krene. Državnika koji bi svojom harizmom i vizijom znao da okupi sve relevantne faktore u državi Srbiji u formulisanju strateških državnih i nacionalnih ciljeva.

Umesto jedinstvene državne i nacionalne strategije, koja bi ušla u programe i radne obaveze svakog subjekta u društvu, ostavljajući po strani pojedinačne, posebno stranačke interese i razlike, svaka nova vlast, po pravilu sklepana od neprirodnih i neprincipijelnih koalicija po principu „ja tebi, ti meni“, dovela je do ozbiljne i opasne političke podele srpskog društva na „dve Srbije“. Pri tome, građani su perfidno obmanjivani, ne samo onim o 1.000 evra deonica, već mnogo ozbiljnijim poput izjave u izbornoj kampanji 2008: „Ja neću dozvoliti da se vrate mračne snage iz devedesetih“, a odmah posle izbora sa tim istim „mračnim snagama“ potpisuju Deklaraciju o političkom pomirenju da bi se samo sklepala bilo kakva parlamentarna većina. Sada se pak govori o „centrima moći“ koje ispod žita rade na rušenju vlade u kojoj su te „mračne snage“. Da nije tužno i ružno, bilo bi smešno. Za Srbiju poražavajuće.

Svima nam je jasno da je Srbija na ivici ponora. Srbija se mora okrenuti sabornosti i političkom jedinstvu. Mora konačno formulisati dva najvažnija državna i nacionalna cilja: 1. Srbija ekonomski razvijena zemlja i 2. Srbija uređena država. EU i KiM na sporedni kolosek i sporovozno. Aktuelna vlast, koja ima komotnu parlamentarnu većinu, uz najšire konsultacije najumnijih ljudi Srbije, stručne i naučne javnosti, predstavnika poslodavaca i zaposlenih, uz korišćenje pozitivnih stranih iskustava, a njih nije malo, morala bi da izradi strategiju i dugoročne mere za realizaciju ova dva cilja. Pri tome, imajući u vidu međunarodne okolnosti i posebno strane uticaje i pritiske, najveću pažnju bi trebalo posvetiti maksimalnom korišćenju sopstvenih ljudskih potencijala i prirodnih i materijalnih resursa. Jer, što dođe sa strane biće preskupo i sa uslovima. Ne manje važno: Srbija mora crpeti svoju moralnu snagu iz slavne prošlosti i duhovnog nasleđa što su joj ostavili slavni preci.

Reorganizovanu diplomatiju usmeriti na realizaciju unutrašnje politike na spoljnjem planu. Manimo se nekakvih stubova i megalomanskih strateških partnerstava kojima nismo dorasli, niti nas ti partneri cene, niti uvažavaju, najčešće ucenjuju. Ne zagovaram političku neutralnost još manje izolaciju, već razvijanje ravnopravne saradnje sa svima uz međusobno uvažavanje i obostranu korist. Tek tako ćemo biti u poziciji da stvaramo neka nova i učvršćujemo zapostavljena prijateljstva na međunarodnoj sceni. I još nešto o čemu Srbija mora da vodi računa. Na prostoru politički i bezbednosno nestabilnog Balkana mnoge stvari još nisu rešene. Realizacijom ova dva strateška prioriteta Srbija će doći u poziciju da zaštiti svoje interese i povrati međunarodno uvažavanje.

Najnovijom izbornom voljom građana formirana je nova vlast. Takva je kakva je. Od nje očekujemo mnogo. Početni entuzijazam i aktivnosti koje poduzima u veoma teškim uslovima, daju nadu da je na pravom putu. Nemamo više ni snage ni resursa, a ni luksuza da već sada razmišljamo o nekim novim izborima. Dajmo joj šansu da svoje programe i koalicione sporazume, uz uvažavanje volje i interesa i onog dela građana koji su svoj glas dali opoziciji, pretoči u ova dva najprioritetnija cilja. Srbija ima snage, ona to može.

Autor je ambasador u penziji