Bono, Rusija i Srbija

Zašto je ovaj susret predsednika Rusije i irskog pevača interesantan za nas? Jednostavno, nijednom rečju nije pomenuta Srbija. Mnogi će biti razočarani zato što ga Medvedev nije podsetio na „izjave“ koje je davao tokom rata, ali i ukorio što nije pažljivije postupao. Pobornike ruske strane svakako iznenađuje što problemi na Balkanu, naročito humanitarni i politički, nisu uopšte pomenuti. Ipak, to nije nikakvo iznenađenje. Rusija je poslednjih 20 godina od pada komunizma vodila jako pragmatičnu politiku prema Zapadu, ali i prema Balkanu. Sve se može svesti na izreku – Koliko para, toliko muzike.

Naime, Rusija kroz kupovinu velikih državnih preduzeća pokušava da ostvari ekonomski uticaj na globalnom planu i tako parira SAD i Kini u borbi za evropsko i balkansko tržište. Kupovinom ekonomije, držite za vrat neku zemlju. Računica je jednostavna. Ne petljamo se politički, ali ostvarujemo ekonomski uticaj i time utičemo na politiku. Dovoljno je setiti se gasne krize, koja je dobro prodrmala celu Evropu, pa i nas.

Srbija je već decenijama zarobljena u mitovima i legendama o prijateljstvu sa Rusijom. Istorija se proteže od Karađorđevog ustanka, preko prihvata ruskih izbeglica u Srbiju tokom dvadesetih godina 20. veka, pobede komunizma u Drugom svetskom ratu, pa do pada komunizma u Sovjetskom Savezu i celoj Evropi, koji se ni najmanje nije odrazio na Srbiju, ponajviše zahvaljujući Slobodanu Miloševiću. Ipak, poslednjih 10 godina Srbija, više situacija oko NATO bombardovanja i stanja na Kosovu, Rusiji je služila više kao poligon za busanje u prsa, diplomatsko durenje i davanje bombastičnih izjava nego što je tu bilo neke konkretne pomoći. Stoga i ne iznenađuje što je ovaj susret Medvedeva i pevača grupe U2 protekao u razgovoru o Led Cepelinu, sprečavanju širenja HIV, ali i o prevenciji dečje paralize. Srbija je ostavljena po strani, da se sama bori sa svojim dečjim bolestima jednog skoro razorenog društva.