Ćefovi i ćuprije

 Isti taj profesor zatim vaš rad ne želi da pročita. Mora biti da ste ga baš loše napisali… ali ne, nije to problem. Problem je što ste rad napisali latinicom … izgleda da to ne valja! Dakle, „Na Drini ćuprija“ je loš roman ukoliko je napisan latiničnim pismom… da li je moguće da jedan profesor na fakultetu može da radi kako mu se „ćefne“? Šta mislite, šta bi se sa takvim „profesorom“ desilo u Belom Svetu?

Najtužniji moment ove priče je taj što uopšte nema potrebe da gorenavedeno zamišljate. Ćefovi su tu. Mašta je nepotrebna kada se već živi u zemlji Mordor, gde senke traju… Uzg-Mordor-ishi amal fauthut burguuli… Ovo su najstvarnije i najjezivije priče studenata kvaziobrazovne institucije imena „Filološki fakultet“, na kojoj se neki od profesora odista tako i ponašaju. Evo ga tu, u centru, taj Filološki fakultet, usred Studentskog trga. Pazite, „studentski“ trg… gde je retko koga briga za studente. Moje tribulacije na istom, pre koliko već godina, blede u poređenju sa ovim danas. Pitanje je ipak jasno – zar bi trebalo da očekujemo išta bolje? Svratio sam jednom, u svoje vreme, i u podrum ovog pseudofakulteta, gde sam igrom slučaja naleteo na jednu gomilu loše odštampanih knjiga, mekog poveza, nekakve odurne sive boje. Bili su to, naime, objavljeni doktorati i magistrature članova katedri. Na gomile disertacija, upravo tu, ispred mene – za džabe! Bounty! Pomislio bi čovek – fantastično! Da mladi student može da vidi „kako se to radi“, na šta liče ta nedostupna akademska pisanija, ti nedostižni doktorati, nepristupačne magistrature. Moje razočarenje se moglo meriti pangalaktičkim merilima. Naišao sam na radove „poznatih“ i „priznatih“ akademaca koji su, čini se, doktorirali na nekoliko predloga jednog stranog jezika (ne čak ni na kategoriji predloga, već samo na nekoliko reči!), zatim na radove koji se bave nekim opskurnim predloško-padežnim konstrukcijama, sve u svemu – radovi istih tematika i iste složenosti koliko i moji seminarski radovi na dodiplomskim studijama… koliko mi je mučno bilo tada, još mi je mučnije sada, posle ozbiljnog akademskog rada i truda na ozbiljnim fakultetima i saradnje sa ozbiljnim akademcima. Postavi onda čovek sebi još jedno pitanje, pitanje koje se skoro samo nameće: kako su ti ljudi došli na svoje pozicije? Ti ljudi koji su tako neverovatno akademski neprofesionalni i lično bahati?

Preko veze. Kako drugačije? Nije mi bilo potrebno mnogo da iskopam pregršt zanimljivih informacija o načinima zaposlenja članova Filološkog esnafa… ovaj, htedoh da kažem, fakulteta. Skoro svaka druga priča bila je ista: roditelj zaposlio sopstveno dete. Vrlo prosto. Ovo ide do tih razmera da se dešavalo čak i da se neki konkursi zatvaraju kako se ozbiljni kandidati ne bi prijavili, te se potom otvaraju konkursi namešteni upravo tako da mamina kćerkica dobije posao (svratite na katedru opšte lingvistike). A ponekad se prosto naredi katedri da se nečiji sin zaposli, i to je to, kraj priče (posetite orijentalistiku). Ne zna se da li treba plakati ili se grohotom smejati. Naravno, za vreme komunizma, kada su se „kalili“ današnji „poznati“ filolozi, najlakše je bilo doći do pozicije preko KPJ… ruku na srce, i danas stvari zavise od političkih afilijacija; setimo se samo slučaj prof. dr Slobodanke Kitić sa Filozofskog fakulteta u Nišu i činjenice da je bila otpuštena zato što se nije svidela dekanu iz čisto ličnih razloga. Neočekivani rasplet: posle nekoliko godina borbe po sudovima, prof. Kitić je uspela da se izbori za pravdu. Desi se i to… jednom svake prestupne godine. Ko nije došao preko veze, ne treba ni da ostane, izgleda… ali ipak je najgori tretman studenata. Da vidimo.

Na Filološkom se studenti tretiraju kao pacovi. Kao da su prljavi, smrdljivi i da prenose zaraze, te profesor samo želi da ih se ratosilja. Pre samo nekoliko dana sam prisustvovao „stradanju diplomčevom“ (The Passion of the Grad Student? Mel Gibson bi doživeo orgazam), prateći jednog mlađeg kolegu koji je nedavno diplomirao (blago li ga njemu, sad je na konju, the world is his oyster). Trebalo je samo da uzme „par“ potvrda kako bi dobio potvrdu kojom dobija potvrdu za potvrdu o potvrdi o diplomiranju (jer se diplome dodeljuju tek za pola godine!). Profesor koji je trebalo samo jednu reč na papiru da napiše slao ga je levo-desno, „dođite sutra“, „dođite za pola sata“, „dođite opet za par sati“, dok je mladi diplomac čekao i čekao i čekao, kao da nema pametnijeg posla nego da čeka samozvanog profesora čija je ekspertiza u polju nadmašena od strane bilo kog prosečnog diplomca sa ozbiljnih svetskih fakulteta. Ima tu još veselja; sećate li se profesora sa germanistike koji je bacio stolicu na studente? Da li uopšte i da pominjem da, i pored onako besmisleno visokih školarina (daješ pare a ne dobiješ ništa sem šikaniranja), Filološki fakultet nema ni dovoljnu količinu stolica u učionicama? Da nije smešno, bilo bi tužno. Što se tiče samih ispita… odakle početi? Toliko su konfuzno raspoređeni (ako se to uopšte može nazvati rasporedom) da se često dešava da se neki i poklapaju, pa studenti moraju doslovce da preklinju „profesora“ da im jedan odloži makar za par sati. Arogantni, samodovoljni i podli osmesi koje isti ti „profesori“ upućuju studentima kad ih odbiju moraju da se vide da bi se shvatili. Svaki student će vam reći isto – ispiti nisu raspoređeni prema studentima i njihovom vremenu, već tako da bi odgovarali samo i jedino – profesorima!

Znate li na šta liče „master studije“ na Filološkom? Možda je bolje da ne znate. Dok smo moje kolege i ja polagali po dvadesetak ispita zarad magistrature (na ozbiljnim fakultetima) i branili stotine ispisanih stranica naučnog rada pred komisijom čiji su članovi dolazili sa nekoliko evropskih fakulteta, na Filološkom možete upisati „master“, koji ćete završiti i za godinu dana, napisati „rad“ od tridesetak strana i – gotovo! Kobajagi ste sada stručni! Kako reče Bob Dilan – times they are a-changing… Ima, doduše, i gorih stvari. Sada se direktno sa diplome može upisati i – doktorat! Da! Nije vam potreban niti jedan ispit, niti jedan naučni rad, niti jedan objavljeni esej, nikakva stručnost, nikakvo znanje, ništa, dovoljan je prosek 9. I za par godina, oni koji imaju vezu sada će moći i da se diče „doktoratima“ koji im upravo bivaju dodeljivani ni na osnovu čega! Ima izuzetaka, naravno. Po pravilu, to su oni koji su nekom „mađijom“ uspeli da uđu na fakultet bez konekcija, oni koji stvarno poseduju stručnost i entuzijazam, oni koji rade kvalitetno, profesionalno i naučno. Mogu da ih nabrojim na prste jedne ruke, nije ni polidaktilija potrebna. Naravno, ne smem. Dobili bi otkaz, svi do jednog. Hoćete još? Da li znate šta se nedavno desilo sa eksternim saradnicima? Oduzeta im je plata! Verovali ili ne, materijal za Riplija i Politikin zabavnik! Neki od njih su čak ostali na fakultetu da drže nastavu za džabe … kako reče Gaj Kasije iz Šekspirovog „Julija Cezara“…The fault, dear Brutus, is not in our stars, but in ourselves, that we are underlings.

Poželim da pitam te hiljade studenata koji dozvoljavaju da ih ovi ljudi šikaniraju iz godine u godinu – imate li kičmu uopšte? Evo ideje: sledeći put kada se pojavite na Filološkom nosite samo crveno i crno na sebi. Možda i majušne albanske zastavice u ruci. Ja ću videti da napravim i crveno-crnu majicu, sa latinicom napisanim prvim paragrafom Andrićeve „Ćuprije“. „Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure…“