Dok lađa ne udari u dno

„Ministarka Udovički najavila je juče da će prva otpuštanja u javnom sektoru početi već od septembra. U prvoj fazi, radi konsolidacije finansija, neophodno je da se državna uprava smanji za 9.000 zaposlenih, a da bi do kraja godine u javnom sektoru trebalo da bude 20.000 ljudi manje.“ (jun 2015, takođe list Danas)

Svakom ko izučava javnu i državnu upravu ili je radio u istoj, slične priče o viškovima zaposlenih i racionalizaciji izazivaju letargičan osmeh. Javna uprava kod nas jeste predimenzionirana i skupa i među brojnim reformskim procesima koji treba da vode racionalizaciji sistema stoji i otpuštanje viška zaposlenih. U Srbiji je zvanično zaposleno oko 1,7 miliona ljudi a od toga je čak oko 780.000 u javnom sektoru, odnosno oko 46 odsto zaposlenih finansira država (direktno ili indirektno). Ovaj procenat u zemljama EU se kreće oko 12 odsto, a u istočnoevropskim zemljama oko 18 odsto. Ali, svođenje racionalizacije ili reforme uprave prvenstveno na otpuštanje zaposlenih, kao i nedavno smanjenje plata i penzija može se uporediti sa čovekom koji mora da smanji svoje lične tj. kućne troškove, a on prvo smanji deci džeparac ili prestane da plaća račune, umesto da ređe odlazi u kafanu ili da ostavi cigarete. Otpuštanje kao primarni mehanizam uštede, u situaciji kada su one moguće i na druge načine politički je neodgovorno. Sve dok se ne racionalizuje rad javnih preduzeća, ne reguliše pitanje državne imovine, zatim rad javnih agencija i mnogih drugih paradržavnih organizacija koje isisavaju novac iz republičkog budžeta, priče o otpuštanju viška u državnoj upravi ili opštinama će imati diletantski i populistički prizvuk.

Najveći problem srpske privrede su javna preduzeća čiji gubici čine više od 80 odsto gubitaka svih preduzeća u Srbiji. Na primer, u 2012. godini rekorderi u gubicima su bili Srbijagas (35 milijardi dinara), Železnice Srbije (16,6 milijardi), Petrohemija (12 milijardi), a ukupan gubitak javnih preduzeća je iznosio 63 milijarde dinara. U toku 2014. godine je oko 60 milijardi dinara plaćeno za pokriće dugova JP i propalih državnih banaka. Uprkos tome, neuspeh javnih preduzeća ne pogađa mnogo one koji upravljaju i rade u njima. Ilustracije radi, po navodima iz medija, plata direktora Srbijagasa je još 2010. godine bila skoro 320.000 dinara, a direktor Železnica Srbije je imao platu veću od predsednika Srbije. Druga oblast u kojoj se može doći do većih prihoda jeste državna imovina, naročito znatan deo nje koji se vodi kao neiskorišćena (čitaj zloupotrebljena). Još pre tri godine je utvrđeno da država ima više od 19.000 službenih zgrada i 4.700 poslovnih zgrada. U vlasništvu ima i 884.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, blizu milion hektara šumskog i više od 400.000 hektara građevinskog zemljišta. Procenjuje se da je vrednost neiskorišćene državne imovine više desetina milijardi evra.

Problemi sa kojima se suočavamo nisu naš izum i viđani su u državama širom sveta. Brojna iskustva su pretočena u teoriju i modele koji se izučavaju u nauci o javnoj upravi, a naročito u okviru tzv. nove javne uprave koja izučava reformske procese zadnjih četrdesetak godina. Najpre, reforma ne može biti parcijalna već kompleksna što podrazumeva ukupnu reformu (za Srbiju je adekvatnija reč resetovanje) sistema javne uprave. Pod ovim se misli na simultane i komplementarne promene u svim oblastima koji čine javnu upravu (službenički sistem, organizacija vlasti, javni menadžment, javno budžetiranje, upravljanje javnim politikama…). Nauka i praksa su bogati brojnim modelima i instrumentima reformi, a među najpoznatijima su: 1) tržišni ili vestminsterski model, čiji su dominantni reformski procesi privatizacija i deregulacija, 2) participativni (američki model) kada država „ostaje u igri“ ali unapređuje svoju administraciju kroz koncepte kao što su upravljanje putem rezultata ili strateško upravljanje… i 3) decentralistički model čiji su osnovni instrumenti decentralizacija i devolucija.

a koliko mi mislili za sebe da smo specifični i da nam nema leka, odgovarajući model možemo da ustanovimo. Problem jeste u tome što se u reformskim procesima smanjuje, ili bolje rečeno, ograničava moć političke elite. Zbog toga se oni odlažu sve dok „lađa ne udari u dno“.

Autor je prodekan na Fakultet za evropske pravno-političke studije u Novom Sadu