Dragan Velikić postao je jedan od retkih pisaca, uz Oskara Daviča, Dobricu Ćosića i Živojina Pavlovića, koji ima više od jedne NIN-ove nagrade u tradiciji najvažnijeg domaćeg književnog priznanja, staroj koliko i on. Autor je nagrađen za najbolji roman 2015. godine za knjigu „Islednik“, na neki način očekivano, budući da se njegova poslednja knjiga iskristalisala kao najbolje delo ovogodišnje domaće produkcije, i među čitaocima, a i među esnafom i kritikom, koja joj je dosad dodelila Vitalovu nagradu i Kočićevo pero.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }
U svojoj najličnijoj knjizi do sada, kako je opisuje izdavač Laguna, Velikić isleđuje sebe, svoju porodicu, gradove i režime u kojima je živeo, svakodnevice tokom poslednjih šest decenija. Hrabro govori o onome o čemu bismo svi najradije ćutali i čini ono što i jeste cilj književnosti – otkriva istinu.
„Govoriti istinu – odnosno iskazivati svoje mišljenje slobodno i javno, živeti ono što se propoveda, to je po meni građanska odgovornost i ono u šta verujem kao oblik svog političkog delovanja. Mislim da nam to generalno nedostaje i da je to naš veliki problem. Deo ovoga društva uopšte ne razmišlja, to znamo, ali od onih koji misle preveliki deo ćuti i čeka izlaz u vidu nekog deusa-ex-machina. Prvo je bio Bog-otac, pa Miloš, pa Tito, pa Milošević, evo sada Vučić“, kazao je u intervjuu za vikend izdanje Danasa.
Ovaj ninovac u mladosti se kolebao između književnosti i muzike kojom se aktivno bavio – svirao je orgulje i električni klavir, nastupao je sa Zdravkom Čolićem i Kemalom Montenom, svirao „tezge“ na venčanjima, imao i svoje rok grupe (DŽentlmeni, Siluete, Moira, Pop mašina). Počeo je da piše, kako kaže, dosta kasno, ali je od svojih prvih romana dobitnik značajnih nagrada – od knjiga „Via Pula“ i „Astragan“, pa sve do „Ruskog prozora“ i „Bonavie“ dobitnik je Ninove nagrade, priznanja „Meša Selimović“, „Miloš Crnjanski“, stipendije „Borislav Pekić“… Na formiranje ovog pisca grada uticali su Pula, Beograd i Beč u kojima je živeo. Zbog nepristrasnog i uverljivog portreta Budimpešte u nekoliko njegovih romana, dobitnik je književne nagrade ovog grada.
Rođen je 3. jula 1953. u Beogradu. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik izdavačke delatnosti radija B92, pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Bio je ambasador u Austriji, a kako kaže, ne bi se više nikada bavio politikom, jer za njega književnost nije dodatno zanimanje. Najponosniji je na sina Vida.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
