Filozofija NVO palanke

Iskustvo nam je palanačko.

Radomir Konstantinović, Filozofija palanke

Izgleda da je nepisano pravilo u civilnom sektoru (ljudskopravaškom pre svega – sa drugim delovima nisam dovoljno upoznat) da se o „našim belim medvedima“ ne govori ružno u javnosti. Ima to svoje opravdanje – lideri ljudskopravaških organizacija i drugi istaknuti drugosrbijanci često su na meti desničarskih grupa, bili su izloženi hajkama, čak i fizičkim napadima (o verbalnim ne treba ni trošiti reči). Kako sad čovek da ih kritikuje kad su pod neprestanom baražnom vatrom svega najgoreg u Srbiji – od neonacista do NSPM-a. I onda kad vidimo da nešto nije u redu, kada vuku pogrešne ili nesumnjivo štetne poteze za ideje za koje se borimo, kada u žaru borbe prekorače granice dobrog ukusa, pa čak i zakona – mi oćutimo. Pravimo se da ništa nismo videli, da nismo čuli ili pročitali, ne javljamo se na telefon kad nas zovu novinari, kolege, prijatelji? I dokle tako?

Uz iskreno poštovanje i priznanje ranama iz prošlosti i hrabrosti kakvu je malo ko pokazao, verujem da je došlo vreme da razbijemo zavet ćutanja. Trpeli smo i više nego što je trebalo. Nema sumnje da i mi, mlađi borci za ljudska prava, snosimo ogroman deo odgovornosti. Prihvatili smo pravila igre bez otpora i nismo uspeli mnogo toga da promenimo. Uz punu svest o sopstvenoj odgovornosti za ovakvo stanje u ljudskopravaškom delu civilnog sektora, pozivam na prestanak ćutanja. Pa neka košta koliko mora. I koliko treba.

Danas su na sceni moćni klanovi koji kontrolišu pojedine oblasti ljudskih prava. Uspostavljeni su monopoli, stavljene šape na donatore, svuda se pronalaze teorije zavera i nekakvi „tabori“. Postoje projekti koji su nedodirljivi, o kojima mediji bliski sektoru nikada neće kritički pisati iz najboljih namera. Nedavni napadi na Koaliciju za REKOM i njenu liderku Natašu Kandić sistematski su ignorisani od strane tih medija. To ne bi bio problem da je u pitanju samo ignorisanje budalaština i neargumentovanih optužbi za krađu novca.

Ne pišemo o navodnim finansijskim malverzacijama (da ne bismo bili Kurir ili Press), ali ne otvaramo ni raspravu o pravim problemima projekta REKOM i potencijalnoj opasnosti da Koalicija svojim amaterizmom, autoritarnošću i isključivošću uništi svaku buduću mogućnost za osnivanje bilo kakvog regionalnog mehanizma tranzicione pravde. Jer to je Nataša Kandić, koja svakako jeste nepokolebljivi borac za prava žrtava i žena čiju hrabrost niko ne može dovesti u pitanje. A u kuloarima ćemo o mobingu, diktatorskom ponašanju, vređanju ljudi, neprofesionalnom ponašanju, crnim listama „neprijateljskih“ organizacija koje se dostavljaju donatorima? Ne pomaže tu otvaranje pitanja unutar sektora ili „tabora“ – nakon svakog ukazivanje na goruće probleme sledi unutrašnja inkvizicija koja će vas saseći bez milosti i ugušiti svaku konstruktivnu kritiku.

I isto tako ćemo svi da ćutimo dok E-novine vređaju Miljenka Deretu, njegovu porodicu i kolege na svom sajtu. Kao što smo ćutali kada su vređali ljude na osnovu fizičkog izgleda, kada Ljiljanu Smajlović zovu Ugrica, kada se iživljavaju nad Sonjom Liht, Nadeždom Gaće, Veranom Matićem ili bilo kim drugim. I iščuđivaćemo se što Kusturica misli da je kleveta kad ga optuže da je veza između DB-a i plaćenog ubice. Jer to je Pera, on je valjda naš, on je branio opkoljeno Sarajevo i pisao Ćoravu kutiju. A u kuloarima ćemo svi jedni drugima priznati da su E-novine obično smeće koje čitamo samo zbog sjajnih tekstova iz regiona.

Hajde da otvorimo raspravu pošteno i bez rukavica. Da razgovaramo o principima po kojima delujemo, o odnosu prema zaposlenima, saradnicima, partnerima i drugim organizacijama, o poturanju lažnih informacija o konkurentima i pritisku na „prijateljske“ donatore da se zaustave projekti svih koji nisu uz nas, o tome ko koliko dobija iz raznih državnih i lokalnih budžeta, šta se radi sa tim novcem, ko finansira političke stranke i njihove kampanje iz civilnog sektora, kako stranke „izvlače“ pare poreskih obveznika preko NVO-a (koji im potom vraćaju na privatne račune ili plaćaju direktno troškove funkcionera i stranaka), o govoru mržnje, ideološkoj isključivosti, zloupotrebi žrtava, „našim“ ratnim zločincima iz 1945. godine?

To nisu teme o kojima se sme ćutati. Zdušno, s punim pravom, osuđujemo guranje pod tepih „neprijatnih“ stvari iz prošlosti države i društva. Ali kada je u pitanju sopstvena prljavština, majstori smo guranja pod tepih. Svoje dvorište ne čistimo i ne vetrimo memljive salonske prostorije u kojima se skupljamo da slučajno neko spolja ne bi primetio da nešto ne valja. Umesto da budemo prvi koji će izneti sve na videlo, koji će biti spremni da argumentovano i principijelno vode diskusije i sukobljavaju mišljenja, da nudimo alternativne koncepte i o tome razgovaramo. Sme li neko da ukaže na greške drugosrbijanaca i posledice tih grešaka? Smemo li da razgovaramo o isključivosti i elitizmu, o samodovoljnosti manifestovanoj kroz potpuno odsustvo svesti o važnosti uticaja na neke ljude koji ne dele naše svetonazore? Zašto sam odmah izdajnik ako postavim ova pitanja? I kako, za ime boga, pravimo razliku između palanke koja u svakom odsustvu sabornosti vidi neprijateljski akt i ove naše, male NVO palanke koja to isto radi, samo u ime drugačijih vrednosti?

Vreme je da se jasno kaže – to nije ta Druga Srbija. Ne prihvatam mafijaški kodeks ćutanja. Ne prihvatam da zarad stare slave prelazim preko budalaština i štete koje danas prave nekadašnji lideri i liderke Druge Srbije. Pokojni premijer svojevremeno je prvoborcima poručio: za zasluge – ordenje. Dajte da im svima podelimo to ordenje, pa da krenemo sa ravnopravnih pozicija i otvoreno i bez straha progovorimo o učinku svakog od nas. To bi bar trebalo da smo do sada u ovom sektoru naučili – neophodni su novi rezultati.

Autor je direktor Centra za praktičnu politiku i aktivista za ljudska prava