Gde su granice slobode?

Kako su ova dva sveta isprepletana, a ljudi koji njima pripadaju žive na istoj planeti, često i u istoj državi, za zapadni svet čiji smo i mi deo postoji samo jedno rešenje – dosledno poštovanje već deklarisanih ljudskih prava ili, kraće, poštovanje drugog i drugačijeg.

Savremena deliberativna demokratija podrazumeva pravo svakog subjekta, pojedinca ili organizacije da učestvuje u javnom životu, odnosno u javnom dijalogu i iznosi svoje stavove. Uz ovo stoji još jedno (neupitno?) načelo da svako vodi svoj privatni život po svojoj volji, ne vređajući i poštujući isto to pravo drugih. Ovo je lako reći, ali da li može – i kada – u praksi pravo na mišljenje i iznošenje stava da počne da ugrožava prava drugog? U razrešenju dileme može da pomogne Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. U prvom članu Deklaracije piše: „… sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“. Takođe, jezgro prve grupe ljudskih prava (lična prava) čine prava čoveka na zaštitu od napada svake vrste i na to da njegovo ljudsko dostojanstvo ostane netaknuto. Ljudsko dostojanstvo je nerazdvojivo od ljudskih prava. Budući da fenomen dostojanstva nije samo materijalne prirode, to znači da ono može biti i ugroženo nematerijalnim sredstvima (npr. – rečima). Zbog toga se, ma koliko to bio nezahvalan posao, mora povući linija između kritike pojedinaca (njihovih ideja ili dela ili kritičkog razmatranja događaja), i vređanja i omalovažavanja s druge strane. Tako, na primer, ruganje ili ismejavanje nečijih uverenja ili pogleda na svet više predstavlja ugrožavanje dostojanstva (naročito kada se odnosi na grupe) nego kritičko razmišljanje i iznošenje stavova.

I na našim multikulturnim prostorima ova linija između slobode kritike i vređanja često je maglovita, te bi preventivno valjalo da svi o njoj povedemo računa. Sa aspekta prava i načela liberalizma nije sporno da se svaki državnik, političar, javni delatnik podvrgava svetlu javnosti, da se o njemu piše pa i crtaju karikature. Međutim karikirati i otvoreno se rugati Muhamedu, Isusu, Mojsiju ili nekom drugom, koji za mnoge ljude na ovoj planeti predstavljaju simbol ili suštinu života, jeste i nepoštovanje svih tih ljudi. Nije sporno to da religijska uverenja treba da budu predmet ispitivanja i kritike. Ipak, jezik, odnosno forma kojom se saopštavaju kritike i poruke, trebalo bi da zadovoljava određene kulturne standarde. Pa čak i kada to nije slučaj, istinski produhovljen čovek i smiren vernik na ovo neće ni reagovati, jer je za njega svevišnji taj koji deli pravdu – kad za to dođe vreme. Ali isto tako, pošten i dobronameran čovek, koji poštuje različitost, neće se na neprimeren način izražavati, ne zato što je to zabranjeno, ili što je u strahu da će mu se nešto loše dogoditi, nego iz uverenja da to nije lepo niti korektno zato što vređa dostojanstvo drugoga.

Problem nastaje u tome što niti svi poštuju drugost niti su svi mirni vernici. Među njima opet postoji manjina onih koji su slepo uvereni u ono što zastupaju i bez sposobnosti da shvate druge. Malobrojni su, ali ekstremni. A mediji ih naročito „vole“. Izjavama i delima popunjavaju novine, televizijske programe, internet. A onda i publika često i nesvesno počinje da posmatra onog drugog, kroz prizmu koju kreiraju ekstremisti. Od netolerancije i ekstremnih stavova ili, preciznije rečeno od takvih ljudi, nismo izuzeti ni mi. Zanimljivo je da oni nisu toliko prisutni na današnjoj političkoj sceni tj. u komunikaciji relevantnih političkih aktera, koliko u društvenim grupama kao što su ateisti, vegetarijanci, nacionalisti, feministkinje, LGBT-ovci, navijači, vernici raznih konfesija… Takvi pojedinci iz pomenutih grupa (i ne samo iz njih) niti su suviše brojni, niti u velikoj meri opasni i većina njih svoj „militarizam“ uglavnom izražava verbalno u svojoj neposrednoj okolini.

Čak imaju i neke slične karakteristike: uvereni su u ispravnost svojih pogleda, ideologiju drugih smatraju krivom za propast društva, a često su emocionalno nezreli. Sve to može da bude zigot ekstremizacije u budućnosti, jer su ovakvi pojedinci „bučni“, a često i ne primetimo da su upravo oni jedna od naših tema svakodnevice.

Autor je docent na Fakultetu za evropske pravno-političke studije