Giljotina!

Pljuvanje započinje svečano (citati su autentični): „Weiss je napisao ovaj komad u izuzetnom nadahnuću – prosto, takvih komada uopšte nema u istoriji pozorišta“. Da li ih u istoriji nema, jer je ovaj napisan u izuzetnom nadahnuću, ili je to proizvoljnost ignoranta? „To je jedan od dva najpoznatija i svakako najznačajnija komada o temama vezanim za Francusku Buržoasku Revoluciju, koja je bila ? sama po sebi, najznačajnija istorijska pojava dotadašnje, a po mnogo čemu i ukupne istorije politike i društva“, tvrdi Cvetković. Njegova očaranost revolucijom širi se i na buržoaziju, pa pridev piše velikim slovom. Zašto je Francuska revolucija „najznačajnija istorijska pojava (…) istorije politike i društva“? Njome „je temeljno promenjen i ozakonjen odnos prema Vladaru – on više nije bio Božji izaslanik, nego je bio deo sistema svetovne – izborne vlasti – što je prvi temelj moderne demokratije“. Da li su Atinjani Perikla smatrali božjim izaslanikom?

„U toj Revoluciji bilo je strašno mnogo Osvete i Kazne ? u, za tu priliku specijalno izmišljenoj mašini ? GILJOTINI…“ Ovde su Osveta i Kazna izraz više pravde, kao što povodanj kojim Jahve kažnjava čovečanstvo nije poplava nego Potop. Emanacija Osvete i Kazne je giljotina koja, poput Cvetkovića, dekaptira one što provociraju gnev surovog, no pravednog Boga. Zašto lete glave? Pa „u takoreći borbi za očuvanje čistote pokreta“. Ovde, kao pentimento, izbija potreba eksreditelja da se giljotinom, oveštalom metaforom kritičarske britkosti, obračuna s Krivicom koja zaslužuje Kaznu! Ne starozavetnu, no termidorsku, a zbog očuvanja „čistote pokreta“! Dalje: „Priča o Revoluciji mogla bi se pričati na mnogo načina (…) ali ova priča skraćenog naslova – MARA-SAD – ispričana je tako što ju je autor postavio u jedan Zavod za mentalno zdravlje deset godina posle“. Priča skraćenog naslova ispričana je tako što ju je autor postavio! Gde? U Zavod. Kad? „Deset godina posle“! Posle čega? Pošto ju je postavio ili napisao? Tako otkrivamo prirodu Vajsove genijalnosti: priču je „postavio“ 10 godina nakon što ju je napisao!

„Markiz“ je autor „opskurnih romana“. Toliko o De Sadovoj književnosti! No, ima još o njegovoj revolucionarnosti: „Smatra se takođe da je Markiz De Sad bio i teoretski inicijator te Revolucije, ali je ? kako je Revolucija uzimala maha – samim tim što je Markiz ? postao NEPRIJATELJ i pretila mu je opasnost da bude giljotiniran“. Ko smatra ono o čemu C. muca? Ima li razlike između inicijatora i inspiratora? Sugeriše li C. da je De Sad postao NEPRIJATELJ jer je Revolucija uzimala maha, ili mu je giljotina pretila jer je postao NEPRIJATELJ? Ili su, počem, revolucionari De Sada, kao markiza, smatrali neprijateljem?

„U drami on je pobegao i sakrio se u taj azil za umobolne, no uspeo je da se nametne Upravi tako što je izmudrovao novi način lečenja duševnih bolesnika ? POZORIŠTEM!. (…) Čini mi se da je već ovaj okvir postavke problema dovoljno genijalan – da je dalji rad na tekstu komada, na sklapanju likova, situacija… izboru stila i žanra …da je sve to posle piscu Weissu bilo, kako se to govorilo nekad ? kao pesmica… ili kao poljem preći!“. Molim da mi, kao laiku za ovakav kritičarski pristup, C. predoči kako se „sklapaju likovi, situacije“, i kakve veze ima ovako prepričan siže s izborom stila i žanra? Osim ako sve ne teče „kao pesmica“. U kakvoj su vezi metafora o pesmici i Pasternakovi stihovi da život nije što i polje preći? Je li ovo kritika?

„Gledao sam do sada dve predstave ovog komada – jednu Pitera Bruka i jednu Mađarsku“, veli C, koji se kao znalac giljotine ne bavi pravopisom, pa pridev piše velikim slovom. Kakve su te predstave? „O kojima su obema bile izrečene velike pohvale.“ C. se ne slaže: „Priznajem da mi se nijedna nije dopala – obe su se bavile spoljnim atrakcijama …“. Dakle, nema suštine: „stvarni problemi nisu bili ni dodirnuti – politička moralnost terora i stranačkog otimanja o novu vlast“. Da li nebulozu o političkoj moralnosti terora valja tumačiti kao uslovnost koju nije uputno proveravati?

C. je razočaran u Bruka i neidentifikovanog Mađara: „Zato sam očekivao od Urbana da će skrupulozno prići ovim pojmovima i, prateći IZVRSNOG pisca, mudro, sliku po sliku iz veoma bogatog albuma koji mu se nudi – razrešiti, pojam po pojam, racionalnim pozorišnim sredstvima…“. No, eto novog razočarenja (mada ne znamo zašto je polagao nade u Urbana, jer ne pominje njegovu poetiku i njegove prethodne režije): „Međutim reditelj Urban Andraš pričao je neku svoju – čini mi se, sasvim ESTRADNU priču o nekim marginalnim razmišljanima u nekim sasvim ličnim i takoreći – privatnim scenskim slikama…“. Gle, u XXI veku reditelj „priča neku svoju priču“ „o nekim marginalnim razmišljanjima“ i to „u nekim sasvim ličnim i takoreći – privatnim scenskim slikama“. A zašto je priča estradna? Jer to veli C!

„Umesto da glavno tkanje predstave bude strukturalni odnos likova duševnih bolesnika i političkog materijala i filozofije, o kojoj se govori, znači umesto da se pozorišna atrakcija zasniva na dubinama NAPORA Markiza De Sada da sklopi fiktivnu predstavu sa iskrenim, specijalnim, glumcima amaterima-diletantima, i da njihov proces SHVATANJA i prikazivanja ovog problema bude KLJUČ za razumevanje višeslojnosti i dinamičnosti pojmova koji se pretresaju, Urban se bavio estradnim razigravanjem mizanscena i likova“, režira C. Dakle, glavno tkanje predstave treba da bude ono što je zamislio kritičar, a ne realizovao reditelj! Saznasmo nešto i o „strukturalnom odnosu likova duševnih bolesnika i političkog materijala i filozofije“! Pozorišna atrakcija treba da se „zasniva na dubinama NAPORA De Sada da sklopi fiktivnu predstavu“! Proces shvatanja specijalnih glumaca amatera-diletanata, te prikazivanje ovog problema treba da „bude KLJUČ za razumevanje višeslojnosti i dinamičnosti pojmova koji se pretresaju“!

Pitanja: za Bruka – kako na sceni shvatanje „postaje ključ za razumevanje višeslojnosti i dinamičnosti pojmova“; za glumce – kako reaguju na ovu indikaciju reditelja; za C-a – kako se u teatru pretresaju pojmovi; za giljotinu – šta raditi s ovakvom „kritikom“; za stručnu javnost – dokle će pristajati na devastaciju kritičkog diskursa u svim ravnima društvenog i kulturnog života?

Autor je upravnik Srpskog narodnog pozorišta