Srbija se u utorak uveče našla između dva šoka: Hilari Klinton obiljem je komplimenata zasula Borisa Tadića i državu koju vodi, a srpski huligani reprizirali su na utakmici u Đenovi, gotovo u isti čas, svoj nedeljni beogradski rušilački performans. Kao u ogledalu Srbija je mogla videti svoju sliku: raspeta između dve krajnosti, jedne silno obećavajuće, i druge, koja izaziva zabrinutost i frustraciju.
Balkanska mini-turneja američke državne sekretarke delovala je upravo onako kako ju je nacrtao Koraks – sa punom činijom šargarepa. Za one koji su to u Srbiji hteli da gurnu u stranu podvukla je značaj 5. oktobra; suprotno Bramercu pozitivno je ocenila srpske napore u vezi sa Hagom, i poslala nedvosmislenu poruku Holandiji da Srbija zaslužuje kandidaturu EU; ocenila je potencijale Srbije onako kako sama Srbija nije u stanju sebe da oceni, namenjujući joj, dakle, ulogu među budućim liderima Evrope; najzad, otvoreno je rekla – u tradicionalnom stilu Vašingtona – da u Tadiću vidi čvrstog lidera, čiju viziju respektuje i čijoj se odlučnosti štaviše divi.
I skeptici u odnosu na politike SAD mogli su da uoče da Amerika ima dubinsko osećanje lojalnosti: Tadićev istorijski zaokret u spoljnoj politici, amblematično pokazan u UN prošloga meseca, honorisan je rastom poverenja i razumevanja za srpske potrebe. Našli smo se u snažnom zagrljaju moćne sile. Ne smetnimo s uma, nekad od takvoga zagrljaja pucaju kosti. Tadić stoga treba da učini sve da američka ruka na njegovome ramenu trajno ostane u ponuđenoj prijateljskoj poziciji. U svome izbalansiranom nastupu, on je diskretno prihvatio pomoć oko EU. Neslaganje oko Kosova ponovio je u „Bajden formuli“, i zatražio da se ne okleva sa pregovorima. Ubedljivo je najavio nove američke investicije. Šutanovac je, najzad, izbacio novi srpski adut – učešće srpske vojske u mirovnim operacijama.
Ako srpsko vođstvo slušajući velikodušnost američke državne sekretarke možda i nije moglo da veruje svojim ušima, neočekivano i tink-tank scena našla se zatečena pred tolikom količinom dobrih vesti. Bila je, naime, opreznija nego što joj je to materijal dopuštao. Nekako je i Tadićeva reakcija bila slična: o strateškim partnerima Srbije govorio je u množini, stavljajući svima do znanja da nema ekskluzivnosti ni za koga pa ni za Vašington. Događaji u Đenovi vratili su, onda, sve u onu drugu zonu naše realnosti, i dali poseti Klintonove dodatnu boju, zahtevajući od naših političkih aktera jedan krajnje jednostavan zaključak: ubuduće nema mesta za lenju, kalkulantsku politiku ako Srbija hoće da izađe na sunčanu stranu ulice. Inspirativna poseta Klintonove prohujaće s vihorom ako se toga ne bude bilo svesno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
