Kad ministar soli i biberi

 Ali ministar je u prilici da iznosi stavove u javnosti s pozicije vlasti, a da pri tome ne iznosi argumente, dokaze, činjenice i moguće efekte promena Zakona o radu.

Naprotiv, on se stavlja na stranu poslodavaca i postaje šef kampanje poslodavačkih organizacija, koju oni godinama vode pod sloganom „stop preteranoj zaštiti zaposlenih“. I to je razlog da se Zakon menja – „jadni poslodavci nisu mogli radnicima dosad ništa“, ali kad im ministar Saša Radulović bude dosolio, nama (poslodavcima) biće lakše da im zabiberimo. Iako u njegovoj ingerenciji nije da kreira zakonodavne aktivnosti koje će, ionako obespravljene, radnike novim zakonom dotući. Nezaštićeni zaposleni, po ministru Raduloviću, samo su „potrošna roba“, a ono što se njemu i poslodavačkim organizacijama privremeno čini poželjnim, dugoročno gledano vodi ka povećanju broja radnika sa rizikom od siromaštva i povećavanju društvene nejednakosti… Društveni troškovi tada rastu i puno su viši, ako model razvoja društva ne omogućava realizaciju prava na rad i platu od koje pristojno može da se živi. Ministar to prećutkuje, ali presoljava.

Otvaranje novih radnih mesta Ministarstvo privrede treba da podstiče drugim merama i propisima. Njima mora istovremeno da nastoji da očuva postojeća i ugrožena radna mesta, a to je u Srbiji u prethodnom periodu izostalo. Ceo dosadašnji tranzicioni proces i posebno teret krize je išao nauštrb radnika. Govoreći o krizi i njezinim posledicama, treba da napomenem da su od 2010. godine sindikati udruženi u Savez samostalnih sindikata Srbije u kolektivnim ugovorima (granskim i na nivou poslodavca), a nakon što su im poslodavci predočili konkretne podatke o problemima u poslovanju kao posledici svetske ekonomske krize, pristali na smanjivanje materijalnih prava radnika kako bi se očuvala radna mesta. Da nije bilo te radničke i sindikalne kooperativnosti, broj radnika koji su izgubili radna mesta bio bi daleko veći.

Pritom, ministarstva privrede i rada, ne samo da nisu uradila odgovarajuće analize vezane za kolektivne ugovore u kojima bi navedena smanjenja materijalnih prava bila vidljiva i istaknuta, već sindikate i kolektivno pregovaranje smatraju problemom, a ne delom rešenja. Oni bez argumentacije idu i dalje, poništavaju institute proširenog dejstva kolektivnog ugovora i odriču se mehanizama uspostavljanja lojalne konkurencije i fer odnosa na tržištu.

Ministar Radulović očito ima problem, koji po nalogu poslodavaca treba da reši, a to su radnici i sindikati u Srbiji. Treba ih uništiti, kao i kolektivne ugovore i to za narednih nekoliko decenija ili generacija. Podsećam da još od 2005. godine naš Zakon o radu sadrži sve oblike ugovora o radu koji se u EU smatraju fleksibilnim, odnosno tzv. atipičnim oblicima rada (i u EU osnovni oblik ugovora jeste ugovor o radu na neodređeno vreme), poput rada na određeno vreme, rada sa nepunim radnim vremenom, rada van prostorija poslodavca ili kod kuće, probnog rada i pripravničkog rada. To ministru nije dovoljno. On bi, kopirajući Hrvatsku, sada da presoli. Njegova tvrdnja kako će ugovori o radu na određeno vreme od 24, odnosno 36 meseci podstaći rast apsolutno je neutemeljena. Primer posledica toga jeste teško stanje španske privrede i ekonomije, iako u toj zemlji više od trećine svih zaposlenih radnika radi na određeno vreme, pa primer Portugala, Hrvatske… Za sindikate je važno da rad na određeno u Zakonu postoji kao mogućnost, a poslodavci će ga koristiti kada postoje razlozi. Ali poslodavci bi i da bibere, jer treba da budemo veći katolici od pape. Podaci da blizu 90 posto novozaposlenih u Srbiji radi na određeno vreme zapravo govore da ovaj institut poslodavci u praksi zloupotrebljavaju.

Ministar Radulović to ne komentariše ili tvrdi kako su poslodavci „prinuđeni“ da taj institute krše, jer im je, tobože, kratak period od 12 meseci da se snađu. Taj podatak više govori o nesposobnosti poslodavaca i „menadžera“, pa nešto što treba da bude izuzetak oni žele da pretvore u pravilo. Po najnovijem predlogu, zamislite, i privremeno (?) odsutnog radnika može da zameni radnik koji će raditi na određeno i to duže od 24 meseca. Pa ni Georgina se kod Radovana nije toliko dugo porađala. Ali nek u zakonu stoji, nije naodmet, kaže političko-poslodavački lobi. Soli i bibera nikad dosta.

Jedan od glavnih razloga tako proširene zloupotrebe (osim nešto nižeg troška – bez otpremnine) jeste taj što poslodavci vole, a zakoni će im to omogućiti, da drže radnike u uslovima nesigurnosti jer, s jedne strane, sasvim pogrešno misle da će takav više da se trudi da mu se ugovor produži (istraživanja, međutim, pokazuju da je sigurniji radnik produktivniji radnik), a, s druge strane, radnici na određeno se teže sindikalno organizuju. Ali to ministar Radulović ne želi da prihvati, njega ne interesuju mišljenja radnika, sindikata, pravih stručnjaka i iskustva iz zemalja gde je odavno posoljeno i zabibereno. Ne samo radnicima nego njihovoj ekonomiji i državi.

Autor je predsednik Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije