Kako će internet uništiti Srbiju?

Istinitost ove taktike potvrđuje se tek kada se ovlaš baci pogled na naše prilike, u kojima se pera hvataju oni što su pre za motiku, pa smo zato i stigli tu gde rovarimo već desetinama godina, ako ne i vekovima. I dok se u mnogobrojnoj Kini nađe tek mali procenat onih koji bi da se zapuste u bistrenje politike, u malobrojnoj Srbiji je procenat onih koji misle da mogu da guknu koju o političkim problemima uvek konstantno visok, pa na raznoraznim internet portalima i forumima, i sleva i zdesna, imamo svu silu raznoraznih „genijalnih“ političkih programa, koje uglavnom čitaju rođaci i ekipa iz kraja. I dok se u mnogobrojnoj Kini većina bavi svojim svakodnevnim poslovima, a tek manjina bistrenjem državne politike, usled čega su i stvorili zmajsku ekonomiju, u malobrojnoj Srbiji se značajan broj populacije bavi bistrenjem „državotvornih“ tema, te svako ima svoje mišljenje o glavnim „državotvornim“ pitanjima, tako da pukoj manjini ostaje da, po strani od te sveopšte politizacije, radi svoje svakodnevne poslove, usled čega nam je ekonomija sve samo ne zmajska. Gotovo je sramota da nemate, ako vas neko priupita na ulici, a kamoli na netu, stav prema situaciji na Kosovu i neko instant rešenje ovog „prejednostavnog“ problema. Slično je i sa drugim temama – od atentata na Zorana Đinđića, do večnog pitanja kako se boriti sa krizom – svi imaju svoje verzije i junački ih brane tvitovanjem, četovanjem, fejsbukovanjem i forumašenjem. I dok se na Zapadu internet i društvene mreže uglavnom koriste za razmenjivanje familijarnih sličica i kontakte sa starim prijateljima (ima i tamo ideoloških rasprava po forumima, ali su zaista retki pokušaji da neko na netu napiše npr. novi američki ustav), dok je u Kini internet cenzurisan, kod nas je on glavno mesto na kome se umesto života samog, traži njegov surogat.

Naime, ne bi bilo ničeg lošeg u ovim virtuelnim raspravama i vizijama, te bi se čak mogli shvatiti kao izraz vrcavosti duha, kada bi oni koji raspravljaju imali bilo kakve ingerencije nad problemima koje bistre i kada bi mogli nešto konkretno da preduzmu u institucionalnom pogledu. Na primer, ukoliko tvitovanje, fejsbukovanje i forumašenje urodi nekom zvaničnom peticijom oko bilo čega, to je svakako o.k.., jer može biti izraz građanske inicijative, ali ukoliko to služi samo da bi neko, iz udobne pozicije „virtuelnog ratnika“, odnosno onlajn komentatora koji ni za šta nije odgovoran, ali zato svašta može da piskara, pravio užasnu kakofoniju glasova u kojoj svi nešto smatraju, a niko ne može prstom da makne – to postaje izraz celokupne nemoći, ne samo tih ljudi već i čitavog društva.

Otuda je u Kini internet cenzurisan, a na Zapadu vas prosto tempo života i imperativ preživljavanja teraju da se preselite iz virtuelnog sveta u onaj realni. Jedino je u Srbiji ovaj virtuelni svet realniji od onog realnog, jer se u onom realnom, brat bratu, malo šta dešava, i svi su nešto malodušni i bez nade. Ali, kada sednu za tastaturu, onda trte kevu kome stignu, i na Zapadu i na Istoku. Od ovakvih internetskih „virtuelnih ratnika“, prvopozivaca i dragovoljaca, načisto propadosmo, jer umesto da popravljaju kola, kuvaju ručak, vode decu kod mađioničara, kupuju ajvar na pijaci, rintaju u firmi ili mirišu negde u prirodi smilje i bosilje, oni ti se očas posla onlajn okače o nešto što su čuli ili pročitali, pa onda udri po tastaturi do kasno u noć. A svet, a bogami i Srbija, od tog udaranja neće biti ni bolji ni lepši, a ni ti „udarači“ takođe, pa je sve to pregolemi gubitak vremena i energije, ne samo za te ljude već i za čitavo društvo.

Konačno, poenta ovoga teksta svakako nije da se u Srbiju uvede cenzura interneta, nalik na onu kinesku, već samo ukazivanje na potrebu da se smanji sveopšta politizacija društva i uvede društvena podela rada unutar koje se politikom ne bi, „onlajn“, bavili svi redom; pozorišni pisci i spisateljice, glumci, razbarušeni književnici, ocvale pevaljke, nesvršeni studenti, kao i čitava sila anonimnih „volontera komentatora“, već bi se to prepustilo kvalifikovanim profesionalnim činovnicima i političarima „po pozivu“, koji vode igru, ne samo u Kini već i u bilo kojoj drugoj efikasnoj državi, od Britanije sve do Japana, dok pošten svet pošteno radi ne brinući svetske brige.

Autor je naučni saradnik u Institutu društvenih nauka iz Beograda