Kišjuhas, čovek koji ne gleda svoja posla

Kolege iz redakcije bile su šokirane kako taj dečko piše. Nema vređanja, bio je maloletnik. Pisao je onoliko drčnije od nas, tada zrelih ljudi i novinara, koliko je bio mlađi.

Vojvodina je otišla u istoriju časno. Na štitu. Alekseja sledeći put srećem na nekom Exitu, kao studenta sociologije. Ispod miške imao je Vreme i NIN. Drugu ruku stiskala je rusokosa.

Marta 2006, kad sam postao glodur ovog lista, ponudio sam Kišjuhasu da piše kolumnu četvrtkom. Dotle su tog dana izlazili moji tekstovi. Sreli smo se uz tamno pivo u novosadskom bistrou, gde ćemo se narednih deset godina, i valjda još koju desetinu, sretati tri-četiri puta godišnje. Sutradan je poslao tri ogledna priloga. Sva tri su objavljena.

Opet ista priča kao u Vojvodini. Ko je taj? Odakle mu to? Kolumnisti su tada, kao i danas, samozaljubljeno prepričavali svoja preklanjska smaranja i jalovo drvili o Evropi, Koštunici, Tadiću i sličnima. Kao i danas, bilo je to mahom pevušenje u horu na trenutno modernu melodiju. Ko hoće više, pre ili kasnije mora da se ispozamera s pola sveta. Prvo s vladinim, posle s nevladinim sektorom, koji je još zlopamtljiviji. Kišjuhas je jedan od ne baš brojnih koji vazda viču uz vetar, pa nek košta šta košta.

U krugu dvojke uvek se namiruju neki računi. Kišjuhas ne duguje ništa ni novosadskoj ni beogradskoj čaršiji. To je jedan od razloga što se njegove analize čitaju i odmeravaju i za stolovima gde sede umniji i dalekogledniji ljudi nego u beogradskim državnim nadleštvima.

Na žurki o Danasovom desetom rođendanu Mirko Tepavac i Desimir Tošić pitali su me da li je negde tu mladi Kišjuhas. Hteli su da ga upoznaju.

Kao gloduru Danasa ponuđeno mi je da predložim nekoga za jednomesečni boravak u Japanu. Pošto sam predložio Kišjuhasa, Japanci su učtivo upitali jesmo li neki rod. Znali su da bi 99 odsto građana Srbije predložilo prvo sebe, zatim svoje dete, brata, rođaka, švalerku… Ja sam predložio Danasovog kolumnistu, najmlađeg. Zajedno s čitaocima, nagrađen sam potankim opisom Japana i Japanaca u dvadesetak nastavaka.

Kad je Aleksej prošle godine branio doktorsku disertaciju, znao sam da će briljirati. Tako i bi: summa cum laudae! Događaj pamtim po suzi u oku njegovog oca. Džaba ti desetke, pa i milioni, ako nema duše. Duša i savest rađaju se i neguju, ali i guše, u roditeljskom domu.

Ako bih bio drzak pa pokušao da sažmem petstotinak eseja koje je profesor Kišjuhas objavio u Danasu od marta 2006, napisao bih: Nije dovoljno srušiti tirana. Važnije su čiste ruke i zdrav razum. Naše zlo ogavno je i otrovno kao i njihovo. Ne postoji malo zlo. Liliputinija ili trampokalipsa, isti šejtan. Da nema dobra, ne bi nas bilo. Ako se ne borite za pravdu, đavolje seme doći će po svoje. Ako ćutite i gledate svoja posla, tako vam i treba. Kako vam treba, možete da saznate na društvenim mrežama i tarabama, gde se u ime čopora izriču presude svakom ko neće u tor, svemu u čemu ima ma i zrnce slobode.

O čemu god piše, Kišjuhas piše da nije ljudski ćutati i čekati da neko drugi stane u odbranu kinjenih i da neko treći prvi digne glas protiv sila pakla.