Komandna odgovornost

1) Pre svega, tekst o kojem je reč objavljen je sa nadnaslovom „Reagovanje Srpskog liberalnog saveta na Podsetnik Saveza antifašista Srbije o zločinima četnika tokom Drugog svetskog rata“, ali u potpisu stoji da je autor tog teksta „član Srpskog liberalnog saveta“. Ova igra skrivanja sama po sebi isključuje mogućnost dijaloga, jer se ne zna s kim bi taj dijalog trebalo da se vodi, sa pojedincem ili organizacijom.

2) Davnašnja je istina da onaj ko ne raspolaže argumentima i dokazima najpre pribegava diskvalifikovanju i etiketiranju oponenta. Tako se u „Reagovanju“, a na naše iznenađenje uz prećutnu saglasnost redakcije Danasa, naša organizacija naziva „takozvana“, iako je uredno registrovana u skladu sa važećim propisima u Republici Srbiji, a spočitava joj se navodnih pedeset godina „prepravljanja istorije“ i poziva da „strese naslage ideologije“ da bi se kvalifikovala za dijalog sa tvorcima „Reagovanja“. Pošto nemamo nameru da postupimo po tim prepotentnim instrukcijama, zaključak o nemogućnosti dijaloga nameće se sam po sebi.

3) U „Reagovanju“ se ne pobija direktno ništa od onoga što smo mi naveli u našem „Podsetniku“, već se to čini indirektno pobijanjem onoga što je pisalo u optužnici protiv Draže Mihajlovića. Takav postupak, po principu „ćerku kara, snaji prigovara“, nekorektan je i neozbiljan jer između ta dva teksta postoje značajne razlike.

4) Optužnica protiv Draže Mihailovića ima ukupno 47 tačaka i zauzima čitavih 90 strana u knjizi „Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom“, koja je objavljena 1946. godine. Od tih 47 tačaka u „Reagovanju“ osporavaju se samo tačka 42 i stavovi 1, 2 i 44 tačke 46. Ništa više. Čak i pod pretpostavkom da su ta osporavanja tačna i da te optužbe na suđenju nisu dokazane, iz toga se nikako ne može izvoditi proizvoljan zaključak da su svih 47 tačaka lažne i rezultat prepravljanja istorije. Upravo jedna takva paušalna ocena, kojom se uz pomoć jednog citata generalno negira neki dokumenat, predstavlja vrlo grubo prepravljanje istorije.

Toliko o elementarnim metodološkim pravilima. Što se tiče merituma, naš „Podsetnik“ se u dva pitanja podudara sa optužnicom, pa zaobilaznu kritiku „Reagovanja“ možemo shvatiti kao da je upućena nama.

Prvo pitanje tiče se eventualnog naređenja Draže Mihajlovića da se uništavaju Muslimani i Hrvati. Za tu tačku optužnice u „Reagovanju“ se kaže: „Niti jedan dokument sa potpisom generala Mihailovića ne govori o uništenju bilo koje etničke ili verske grupe“, a dokumenat o tome koji postoji u arhivama proglašava se falsifikatom. Međutim, upravo istoričari ravnogorskog opredeljenja kažu da takav dokumenat postoji:

„Posle Moljevićevog projekta od 30. juna 1941, sledile su instrukcije od 20. decembra 1941. majoru Đorđu Lašiću i kapetanu Pavlu Đurišiću u kojima se, kao glavni ciljevi četničkih odreda, navode: „Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata“. (Milan Vesović, Kosta Nikolić: Ujedinjene srpske zemlje, Beograd 1996, str. 45). Postupajući po ovim instrukcijama i brojnim sličnim kasnijim dokumentima Ravnogorskog pokreta, Pavle Đurišić izveštava 13. februara 1943. Dražu Mihailovića:

„Načelniku štaba Vrhovne komande.

Akcija u pljevaljskom, čajničkom i fočanskom srezu izvršena je. Operacija je izvedena tačno po naređenju i izdatoj zapovesti… Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena, tako da ni jedan njihov dom nije ostao čitav. Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena… Za vreme operacije se pristupilo uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti. Žrtve… kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece…“.

Ni u optužnici ni u „Podsetniku“ nema tvrdnji da je Mihailović svojeručno počinio neki zločin. Njemu je suđeno po komandnoj odgovornosti zato što je vojska kojom je on komandovao počinila nebrojene zločine. Ni za genocid u Srebrenici nema dokumenta sa potpisom nekoga od velike četvorke (Karadžić, Plavšić, Krajišnik, Mladić, osim jedne izjave Mladića da je „došlo vreme da se osvetimo Turcima“, a to isto govorio je i Dražin komandant Pavle Đurišić kada je likvidirao osam hiljada žena, staraca i dece), pa ipak su svi oni optuženi za ratne zločine, a dvoje je već pravosnažno proglašeno ratnim zločincima.

Druga primedba „Reagovanja“ odnosi se na optužbu da je četnički komandant Jovan Škava „po Mihailovićevom naređenju“ predao Nemcima 365 partizana. U „Reagovanju“ se tvrdi da je taj Škava bio čovek Koste Pećanca i „van vojne i komandne strukture“ nad kojom je Draža imao vlast. Sam Škava je na suđenju Draži tvrdio suprotno, pa je izvedeno i njihovo suočavanje pri čemu je svako od njih ostao pri svom iskazu. U takvim situacijama odlučuje ono što se, i po današnjim zakonima Republike Srbije, zove slobodno sudijsko uverenje o tome ko govori istinu a ko laže.

A istina, koju niko pa ni „Reagovanje“ ne osporava, jeste da su četnici predali Nemcima 365 zarobljenih partizana i da su ih ovi zatim streljali. A čitaoci Danasa, koji žele da se sami, bez prepričavanja i patetičnih dodataka, upoznaju sa epizodom svedočenja Škave na suđenju Draži mogu to učiniti preko linka http:znaci.net/00001/60_2_9pdf.