Kraj rata

Tadić je priliku iskoristio kako treba. Jednostavna i jasna poruka koja je u sebe uključivala delikatne pasaže o priznanju zločina, izvinjenju i traženju oproštaja otklonila je sumnje u odgovarajući nastup, vrlo rasprostranjene naročito u finalu priprema dolaska. Tome je značajno doprineo sam Tadić: prvo, ofirajući svoj očajni muzički ukus ubacujući neoprezno u događaj priču o hrvatskoj pseudo-porno pevačici; i, drugo, govoreći o Miloševiću kroz zube u toj meri da je sa ozbiljne tačke gledišta pred posetu strepnja ispadala veća od nade. Na Ovčari, međutim, nije ostavljao prostor dilemama. Njegovi pisci govora nisu mu, na žalost, dali rečenicu koja će se citirati, njegov je govor stilistički, dakle, bio ispod istorijskog horizonta na kojem se on kao govornik nalazio, njegove su se reči potrošile već juče, pa ipak to nije ugrozilo veliki format njegove političke pojave u Vukovaru. Rekao je što je trebalo da se kaže, i samome gestu dolaska kao takvome dodao zamašan prilog. Politički narcizam, politički marketing, politička poza – ništa mu od ovoga inače nije strano – ustupili su ovde mesto preuzimanju istorijske odgovornosti za, kako je rekao, novu budućnost, na šta god ova nespretna formulacija izlazila. Majke i sestre stradalih koje su mu na Ovčari okrenule leđa, nije teško razumeti, ali nije lako opravdati: trebalo bi to biti poslednje okretanje leđa jednome naporu koji traga za novim dobom u dugoj istoriji srpsko-hrvatskih odnosa.

Vrlo karakteristično, Josipović je svoje vukovarsko izaslanstvo formirao na najširoj političkoj osnovi: izostali su samo oni koji su na ulice izneli protestne parole, i kojima je dat status desnoga folklora. Tadić je u tom izboru bio znatno uži: pratili su ga samo ljudi njegove stranke. Nije sporan njegov legitimitet, on počiva na direktnim izborima. Sporan je samo jedan halapljivi politički ukus koji sve hoće sam, i, što je još gore, sve za sebe. Kome bi juče u Vukovaru u neslužbenoj poseti smetali i Vesna Pešić, Čeda Jovanović, Nataša Kandić, Žene u crnom? Da napravi jučerašnji svoj veliki korak Tadiću su više pomogli spomenuti nego oni koje je doveo sa sobom. Odgovor na ovaj prigovor nema sumnje da će biti taj da je vukovarski tim tamo išao po odgovornost, ne po slavu. Josipovićeva kompozicija delegacije pokazuje, međutim, da se jedno s drugim može uskladiti. Hrvatska platforma u Vukovaru počivala je na nacionalnom konsenzusu. Sa svoje vrlo aktivne pozicije bivšeg predsednika Tadićev dolazak u Vukovar podržao je i Stipe Mesić. I onda, k svemu jedna ekstravagantna pojedinost: do sada, naime, nikad nije bio problem u Hrvatskoj mobilisati i vlast i opoziciju u nekom zajedničkom stavu protiv Srbije. Desilo sa sada i to da su – pod Josipovićevom zastavom – zajedno raširili ruke prema Srbiji.

Prirodno je pretpostaviti da ih je ka tome opredeljenju vodio njihov nacionalni interes. Koji god da je bio, nije bio agresivno plasiran. Štaviše, pristanak da u program posete uđe i Paulin Dvor pokazuje spremnost za kompromisom. Vukovar i njegova kataklizma u Hrvatskoj je mit bez usporedbe sa drugim mitovima Domovinskog rata, i stavljati nešto – uz to: nešto srpsko – u njegov kontekst znači veliko pomeranje napred u hrvatskoj kulturi sećanja. Nema sumnje da je vrata toj promeni otvorio Ivo Josipović kada je nedavno otkrio spomenik srpskim žrtvama Oluje u Varivodama. Ovde mu se u tome naporu na specifičan način priključio Tadić. Hrvatskoj će javnosti, naime, biti utoliko lakše da se suoči sa činjenicom da su sve žrtve važne ukoliko bude respektovala to da srbijanski predsednik nije ispostavljao stare račune i evidencije, i ni u aluzijama nije ukazivao na druge teške stvari koje bi mogle tištati njegov narod ( Sisak, itsl.). Jer, činjenica da postoje Ovčara i Škabrnja ne potire činjenicu da su postojali Jasenovac i Jadovno. Obe su strane svojom koncilijantnošću tako doprinele da se izbegne banalizacija zločina i da se očuva dostojanstvo bola.

Akteri ovog Tadićevog dolaska u Vukovar najradije o tome govore kao o zatvaranju jedne i otvaranju nove stranice u odnosima. Stiče se utisak kao da se misli da se u istoriji među Srbima i Hrvatima odigralo već sve što je trebalo da se odigra, i da nam predstoji vreme postistorije. Ključni će za nju – šta god značila – biti pravac na koji će izaći nove generacije, ona u Srbiji koja ne zna za Krležu, i ona u Hrvatskoj koja ne zna ćirilicu. Tadić i Josipović naglašeno su isticali upravo u Vukovaru da ono što rade danas – rade misleći na one koji dolaze. Da li će to što se hoće biti u stanju da ostvari praktično jedna otrovana, izmrcvarena, bolesna, potrošena generacija greha pokazaće vreme. Naši odnosi nisu polje cveća, i ovo što danas čujemo sa govornica izvan je one realnosti koju ćemo zateći u dubinama naših društava. Ta je realnost, da se ne zavaravamo, sa manje glamura, tmurnija, gora. Ali – da sad citiramo dr Pupovca koji voli da citira Ničea: Sve velike ideje dolaze na staklenim nogama. Tako i ova, ideja o pomirenju, partnerstvu, mirnom životu. Rat, zapravo, nije bio završen bez ove Tadićeve posete.

Niko to nije očekivao. Niko to nije zaboravio. To je promenilo stvari. Otvorilo novi put ljudima. Sa ove četiri rečenice opisivano je klečanje Vilija Branta u Varšavskom getu pre četrdeset godina. Bilo bi neoprezno dovoditi ova dva događaja u direktnu vezu. Ali, kao velika slika upoređenje se može primiti. Sa jednim dodatkom: Tadić se nakon obavljenog monumentalnog posla vraća na domaći teren. U Srbiju koja postaje šampion poslednjih mesta (dohodak po glavi stanovnika, medijske neslobode, korupcija i kriminal, nepismenost, itsl.). Istorijske inicijative koje preduzima na strani – Srebrenica, politika zaokreta, Vukovar – čekaju ga, dakle, i kod kuće. Jedno po jedno. Tek tako se valjda postaje državnik.