Naknadna pamet

On dobija ono što želi: nepodeljenu pažnju naših zapadnih suseda, svetski publicitet, a verovatno i materijal za neku novu knjigu slikovitog naslova. Takođe, dileme o ulozi hrvatskih izbora u celoj priči su suvišne. Isto kako je Hrvatska upotrebila Šešelja u predizborne svrhe, Aleksandar Vučić je konferencijom za štampom i prenaglašenim odgovorom pobrao jeftine političke poene. Valja analizirati reakciju našeg državnog vrha i aparata na situaciju u kojoj smo se našli. Kako je moguće da je Srbija odjednom prokazana u toj rezoluciji? Premijer je na hitno sazvanoj konferenciji za novinare zagrmeo da Srbija nije više vreća za udaranje. A zar nije tek juče bila uvažavani partner, i novi faktor stabilnosti na Balkanu? Kako je Srbija prevalila tako kratak put u samo nekoliko dana?

Slika Srbije se nikada nije ni promenila. Kada je Srpska napredna stranka došla 2012. godine na vlast, ja sam studirao na Evropskom koledžu u Brižu, rasadniku evropskih birokrata i budućih važnih političkih figura. Tih dana sam dobijao mnogo pitanja od svojih kolega kako će Srbija sada nastaviti i koliko će se udaljiti kada su nacionalisti došli na vlast. Pomisliše da će Srbija skrenuti sa puta evropskih integracija. No, to se nije desilo. Umesto toga, beše Briselski sporazum, Angela Merkel se smeši Aleksandru Vučiću, održasmo i Paradu ponosa. Ali jadac.

Srbija je u očima većine političke elite Evrope i dalje opterećena nacionalizmom i svojim vezama sa Rusijom. Za zemlje istočne Evrope (pogotovo Poljsku i baltičke države) nekako je ovaj ruski deo problematičniji. One devedesete godine kada smo imali slične vladajuće strukture, slike iz Vukovara i utisci novinara iz opsednutog Sarajeva i dalje proganjanju imidž Srbije. One jesu imidž Srbije. To što nam se Angela Merkel smeši ne znači da je utisak javnog mnjenja o nama bolji, već je znak da postoji jasan interes da Srbija napravi izvesne ustupke. Dok ih Srbija pravi (a prostora je bilo i biće), biće smešaka svetskih lidera, ali za promenu imidža potrebno je mnogo više organizovanog rada.

Potrebna je jaka i proaktivna diplomatija. Treba postaviti pitanje da li je naša Misija pri Evropskoj uniji znala za nadolazeću rezoluciju i šta je učinjeno da se ona ublaži. Malo ljudi zna da Misija Srbije nema dovoljno ljudi, i da jedna osoba prati i više pregovaračkih poglavlja bez vremena da baš sve tanke strune pravnih tekovina EU isprati. Pored toga, u Briselu ima dosta Srba, koji rade u institucijama Evropske unije ili imaju jake veze u istim. Asistentkinja jednog od predlagača rezolucije je iz Srbije. Da li neko iz naše diplomatije koristi te veze ili smo samo fokusirani na plaćanje skupih lobista poput Kana, Guzenbauera i drugih?

Šta je javna diplomatija Srbije? Trebalo bi da bude mnogo više od folklora. I može biti jeftina. Zašto Vlada Srbije ne održava svoj Tviter nalog? Digitalna diplomatija ne košta gotovo ništa, a može doneti višestruku korist. Pogledajte Tviter nalog Vlade Hrvatske koji ima preko 35.000 pratilaca u poređenju sa nalogom naše Vlade i jedva preko 7.000.

Glavna dilema je sledeća: moramo li baš uvek da pokazujemo naknadnu pamet i da ne reagujemo pravovremeno? Uvek će postojati neko ko će nam mrsiti konce. Zadatak Vlade Srbije je da to predupredi upregnuvši svoje kapacitete. I to ne obećanjima i konferencijama za štampu za lokalne potrebe.

Pravno neobavezujuća rezolucija nije izazvala ni previše svetske medijske pažnje, sa izuzetkom Balkana, niti je preterano značajna, ali predstavlja svojevrsni lakmus papir kako naš državni aparat reaguje. Neefikasno i bezidejno. A pregovori sa EU tek treba da počnu i veća pitanja od Šešelja će biti potegnuta na mnogo višim nivoima od Evropskog parlamenta.

Autor je menadžer u Evropskom forumu za mlade inovatore, trenutno radi u Briselu u domenu digitalne agende