Nastavak manipulativne tranzicije

Na otvaranju novog pogona kompanije BAT u Vranju Aleksandar Vučić je izrazio uverenje da, ako se ovako nastavi njegova politika Srbiji predstoje zlatne godine. Za realizaciju ovih ciljeva on je napravio plan na sto strana.

Da bi se dobila slika o mogućnostima realizacije navedenih obećanja korisno je pogledati zaključke jednog naučnog ogleda pod nazivom: „Konvergencija između država Zapadnog Balkana“, koga su izradili prof. dr Drago Pupavac i prof. dr Danica Drakulić, a koji je objavljenu knjizi: Tehnologija i razvoj u izdanju „Mihajla Pupina“. Analiza daje procenu vremena potrebnog da države Zapadnog Balkana dostignu prosječnu nivo razvijenosti država EU. Zaključak ogleda je sledeći: Pri stopama rasta od 2% Republika Hrvatska dostiže prosečni nivo GDP/p.c. država EU za 64 godine, Republika Srbija za 133 godine, Republika Crna Gora, za 110 godina, Republika Makedonija za 135 godina i Republika Bosna i Hercegovina tek za 157 godina.

Sa stopama rasta Srbije od 2% i 2,5%, kako to predviđa A. Vučić, neće se bitno skratiti vremenski interval od 133 godine potrebnog za dolaženje do evropskog standarda i zlatnih godina u Srbiji. Pri stopama rasta od 4 %, a što je veoma teško postići, jer su za to neophodne korenite promene mišljenja i ponašanja naroda i ljudi na vlasti, uz restrukturaciju državnih institucija i demokratizaciju države, ulaganje velikih investicija i tehnološke transformacije privrede, uz vođenje nove privredne i ekonomske politike. Tada je moguće očekivati da vreme konvergencije za Republiku Hrvatsku iznosi 18 godina, za Republiku Srbiju 38 godina, a za BIH 45 godina. Do danas nije pronađen „lift“ sa kojim je moguće političkim sredstvima brzo prebaciti siromašnu, razorno zagađenu i u svemu devastiranu državu, koja je kriminalizovana, u kojoj se raspao privredni i pravni sistem, a posebno sistem vrednosti (kao što je Srbija) u oblast srednje razvijenih država Evrope.

Realizacija ovog putovanja zove se radikalni tranzicioni proces koji se ubrzava samo upotrebom znanja i ulaganjem novca u efektivne privredne aktivnosti, s tim da njihove proizvode prihvatiti međunarodno tržište. U procesu razvoja centralnu ulogu moraju da imaju srpska preduzeća koja treba da se osposobe da kontinuirano poboljšavaju i prilagođavaju svoju proizvodnju zahtevima stalno promenjivog svetskog tržišta. Nažalost, takvih preduzeća, takvih znanja, neophodnog novca i takvih proizvoda nema Srbija. Ovi nedostaci ne mogu se zameniti bajkovitim pričama o zlatnom dobu Srbije, ili davanjem velikih podsticaja stranim firmama u kojima će srpski radnici raditi kao jeftina radna snaga. Izloženi podaci pokazuju sliku Srbije koja je daleko od obećanih zlatnih godina.

Tranzicija koja očekuje Srbiju ne sme da bude povratak na fingiranje promena kada državom upravlja vođa, a slepo ga slede politički izmanipulisani podanici krećući se u ambis entropije. Tranzicija mora da bude radikalno nova, zasnovana na saznanjima nauke i timskom radu stručnjaka, na restrukturaciji države i njenih institucija, na ekonomskom povezivanju sa svetom, na unapređenju tehnologija srpskih preduzeća, na formiranju intelektualnog kapitala koga treba ugraditi u srpsku privredu, na inovacionim idejama, na osvajanju intenzivnih tehnologija u koje treba uneti puno znanja i kapitala. Sve to zahteva dugo vreme i pametnu vlast koju do sada nije imala Srbija.

Ovakva obećanja i planovi predsednika A. Vučića, izloženi na sto strana, samo su nastavak manipulativne tranzicije i to su za Srbiju pogubne političke aktivnosti. Sva dosadašnja loša iskustva iz tragične prošlosti Srbije treba sabrati kako bi se strateški sagledalo šta treba menjati i kako ih postupno menjati, a saglasno raspoloživim potencijalima Srbije u uslovima koje diktira stalno promenjivo okruženje. Zadatak premijera je da formira vladu od stručnih ljudi koji če znati da rešavaju ove zadatke, a ne da priča bajke o zlatnim godinama koje čekaju Srbiju pod njegovom upravom i da sve privredne i političke probleme vođa rešava sam jer je to nesmislena i za državu opasna aktivnost. Ovakvim pričama i ovakvim ponašanjem predsednika ne mogu se povećati plate i penzije radnicima, ne može se obezbediti više posla, nije moguće izgraditi bolje škole i bolnice, i nije moguće putovati u bolju budućnost Srbije. Samo razumnom državnom i privrednom politikom, uz učešće najboljih eksperata koje ima Srbija i objektivnim informisanjem javnosti moguće je obezbedili postupno putovanje Srbije u neku bolju budućnost, koja neće brzo biti evropska, ali će biti dovoljno dobra za narod Srbije.