Nesporazum mlinara i njegovog kuma

Rešenje ove enigme krije se u odgovorima da li je postnovogodišnje stanje, stvoreno po državnom scenariju, zaista pozornica slobodnog tržišta, da li je išta ostalo od starih monopola i u šta su se pretvorili, jesu li rođeni novi monopoli i gde su, kako izgledaju i šta čine?

Do juče, desetogodišnji državni monopol na naftnom tržištu u Srbiji izgledao je ovako:

– Zabrana uvoza svih derivata, dakle gorivo se moglo kupovati samo kod NIS-a ili od NIS-a, u robnom kvalitetu NIS-a i po cenama koje odredi Država;

– Ako prođeš sve procedure, dokažeš da imaš tržište od bar 50 benzinskih stanica i obezbediš dovoljne rezervoare i pare, mogla se od vlade dobiti dozvola za uvoz kontingenta sirove nafte, koje se morala uslužno prerađivati u NIS-ovim rafinerijama u Novom Sadu i Pančevu, sa cenom procesinga od 35-50 USD/toni, mada se svuda u svetu normalna cena uslužne prerade jedne tone sirove nafte kreće oko 17-18 USD. Uz to, nije postojao ama baš nikakav uticaj na randman (strukturu proizvedenih derivata), niti na visoke tehnološke gubitke (obavezno 8-10%), ni na to što ti u 100 km naftovoda od hrvatske granice do Pančeva nestane bar 45-60 tona sirove nafte… Ali, to i nije sve monopol, možda tek neka njegova posledica, ili samo poslovna paranoja.

– Prodajne cene goriva i njihovu strukturu definisala je država, putem Uredbe o načinu formiranja maksimalnih cena osnovnih naftnih derivata.

– Obavezna marža za prometnike bila je ograničena je na 5 dinara po litru goriva. Tako je država kontrolisala prometnu sferu.

– Promene prodajnih cena naftnih derivata, veličinu i dinamiku promena cena, vršila je takođe država, putem periodičnog usklađivanje domaćih cena sa kretanjem cena sirove nafte (crude oil) na svetskom tržištu, kursa dinara prema američkom dolaru, usklađivanja akciza sa kvartalnim skokovima inflacije i sl.

Pored državnog monopola, na dojučerašnjem naftnom tržištu u Srbiji funkcionisao je i tržišni monopol NIS-a, izveden iz prikazanog državnog monopola. Ova poslovna struktura, iako omeđena strogim pravilima koje je postavila država, i sama je generisala monopol, koji se ogledao u birokratizovanom odnosu prema poslovanju, zatim u jednostranom nametanju ugovornih uslova, uskraćivanju isporuka i uslovljavanju kupovina jednih derivata drugim, pogotovo u vreme poljoprivrednih radova, i slično.

S Novom 2011. od državnog monopola, čini se, nije mnogo ostalo:

– Prestala je da važi famozna Uredba o zabrani uvoza naftnih derivata, čime je izvršena tzv. liberalizacija uvoza;

– Ukinuta je Uredba o formiranju maksimiziranih cena naftnih derivata, čime je izvršena liberalizacija tržišta. Time su i uredbe o promenama cena naftnih derivata po raznim kriterijumima postale irelevantne.

– Prerada sirove nafte u domaćim rafinerijama nije više stvar nužde, već slobodne komercijalne procene o isplativosti takvog posla ili uvoza gotovih derivata.

– Država je čak obećala da će ujednačiti akcize za domaće i uvozne derivate, iako je ministar energetike sasvim korektno podvukao da su akcize diferencirane u odnosu na kvalitet različitih vrsta goriva.

Sve je kao bombona, ali cene su povećane. I povećavaće se i dalje i to ne samo zbog povećanja cena sirove nafte na svetskom tržištu, gde se ne očekuju veće turbulencije, samo blagi rast od 92 ka 100 USD za barel, do kraja godine.

Cene naftnih derivata u Srbiji, posle liberalizacije uvoza i tržišta, povećane su iz bar nekoliko razloga:

Prvo, redovno usklađivanje akciza sa kvartalnom inflacijom dovelo je da su cene naftnih derivata skočile prosto zbog rasta akciza, što je nesretno palo u vreme liberalizacije.

Drugo, uvoz goriva, ipak, nije sasvim liberalizovan, odnosno država nije uskladila liberalizaciju uvoza sa aktuelnom strukturom potrošnje u Srbiji, što je dovelo do špekulacija sa cenama od strane inokompanija koje operišu u Srbiji, u cilju zaštite sopstvenih interesa.

Treće, izostajanje Uredbe o cenama nije očekivano doprinelo liberalizaciji, već je to iskoristio ruski NIS da ojača monopolske pozicije na srpskom tržištu.

Četvrto, najveći broj domaćih uvoznika, ostao je početkom godine po strani, jer ovog momenta izgleda da nisu ni tehnički ni finansijski spremni da dodatnom ponudom značajnije utiču na tržišne odnose.

Peto, država je, ipak, od svih aktera najviše ispala fer. Ona je, nastojeći da prema svima bude obzirna, nekako navrat-nanos gledala da pošteno odradi svoje i, kao socijalno savestan entitet, dobrovoljno se odrekla sopstvenog, državnog monopola, ali u tom nastojanju da svima pruži najviše, nije izvela stvar do kraja.

Država je, u stvari, liberalizovala uvoz naftnih derivata koji su evropskog kvaliteta. Dizel D-2 i motorni benzin BMB 95, koji nisu evropskog standarda, mogu se kupovati i dalje samo kod NIS-a. Tako je zaštićen NIS u periodu dok ne izvrši modernizaciju i stekne konkurentsku sposobnost. Međutim, ova dva derivata čine bar 30% ukupne potrošnje goriva u Srbiji, a u poljoprivrednoj sezoni i svih 50%! Odnosno, dva od tri osnovna derivata, morate i dalje kupovati od NIS-a.

To što je država primenila niže akcize za ova dva derivata, sasvim je irelevantno. Ako je zakonski podobno, to čak deluje i pozitivno: cene ovih derivata su najmanje skočile. Krucijalni problem je u tome što liberalizacija uvoza nije usklađena sa aktuelnom strukturom potrošnje u Srbiji! Da je država, kojim slučajem, dozvolila slobodan uvoz dizela D-2 i bezolovnog motornog benzina 95 oktana, sve bi bilo u redu: cene derivata bi skočile samo kao rezultat kvartalnog usklađivanja akciza sa stopom inflacije. Čak bi se dobar deo akciznog skoka amortizovao povoljnim uticajem oslobođenog tržišta uvoza.

Ovako, došle su do izražaja različite tržišne kalkulacije, pa smo, na opšte iznenađenje, umesto pada cena, dobili nikada veće cene goriva u Srbiji. Zbunjeni su bili i država i državno-ruski NIS, a posebno samostalne pumpadžije. Svi su zanemeli. A računica je prosta: inokompanije nisu spustile cene uvoznih derivata zato da bi maržama ostvarenim na toj strani pokrile veoma nepovoljne rabate koje su dobijali od monopolizovanog NIS-a za goriva čiji je uvoz ostao zabranjen (dizel D-2 i BMB 95).

Na dan poslednje objave cena, koja se radi svakog utorka, NIS je litar dizel goriva D-2 nudio po ceni 108,69 dinara za avans, dok je isti u maloprodaji na svojim pumpama prodavao za 112,50. Dakle, primorani ste da kupite od NIS-a za samo 3,81 dinara bruto razlike, od čega vam 0,68 ide na pripadajući PDV, zatim 1,6 dinara na prevoz ako vam je benzinska stanica u Baču ili Ivanjici, a iz toga treba još isplatiti i bruto-plate radnika, i održavanje pumpe, i razne takse i sl., pa se konačno stvara siguran gubitak u poslovanju, koji, po zakonu velikih brojeva, može izbeći samo mali broj pumpi koje zbog dobre lokacije imaju veliki promet. Ili, prodavati D-2 po ceni dosta većoj od NIS-a (npr. na pumpi Petrol Ljubljana u Beogradu litar D-2 se prodaje po 114,90 dinara) i reskirati da zbog nekonkurentnosti izgubiš kupce.

Tako su relativno povoljne uvozne cene, na kojima se može ostvariti dobra razlika (oko 15-17 dinara po litri) umesto da budu izvor opšteg sniženja cena derivata, zadržale ovu svoju pozitivnu razliku na uvoznim derivatima kao pokriće za gubitke u prodaji derivata koje možete kupiti samo kod NIS-a. Upravo suprotno od onoga što je država očekivala kada je pustila slobodno formiranje cena. Država je svoju računicu o padu cena naftnih derivata upravo zasnivala na velikoj razlici između uvoznih i propisane maloprodajne cene eurodizela, koja je polovinom prošle godine dostizala i do 25 dinara po litri. Očigledno je da se ovde desio klasičan nesporazum između mlinara i njegovog kuma, kao iz one poznate narodne anegdote.

Iz svega je jasno da država, pored eventualnog usklađivanja akciza, što i nije od presudnog već medijskog značaja, treba da doradi uređenje tržišta u smeru da ono zaista dâ očekivane efekte na sniženje cena naftnih derivata ili da bar dugoročno amortizuje njihov rast. Tim pre, što na dugi rok neke od sadašnjih mera će dati svoje efekte, ali to treba dočekati. Na primer, treba čekati bar dve godine da se obavi modernizacija NIS-ovih rafinerija, pa tada neće biti aktualna delimična liberalizacija uvoza. Sada se, međutim, nameće da bi bilo uputno ponovo razmotriti dobre i loše efekte potpune liberalizacije uvoza. Šta će time NIS izgubiti, a Srbija dobiti. I obrnuto.

Drugi set rešenja pružaju komercijalni dogovori između NIS-a i ostalih aktera naftnog tržišta, pre svega udruženih samostalnih benzinskih stanica, u vezi s tržišno održivim cenovnim paritetima za D-2 i BMB 95, koji, u ovim uslovima, ipak, zahtevaju posredovanje države. Minimalno održiva veleprodajna cena za ove derivate bila bi ona koja bi uvek bila bar 5,9 dinara niža od aktuelne maloprodajne cene na NIS-ovim pumpama. To je paritet koji je bio propisan pre liberalizacije tržišta, ali bi na tom ili povoljnijem nivou mogao da reši bar tri stvari: ublaži monopol NIS-a, pruži opstanak većini aktera i indukuje pad cena uvoznih derivata, odnosno opšte sniženje cena naftnih derivata u Srbiji na dugi rok.

Treći set rešenja je u podsticanju domaćih uvoznika da što pre ponude tržištu u Srbiji nove količine naftnih derivata evropskog kvaliteta. Tako povećana ponuda morala bi da rezultira trendom snižavanja cena uvoznih naftnih derivata i ubrzanjem promene strukture potrošnje ka ovim derivatima, čime bi monopol NIS-a mogao prestati da crpi državne izvore i bio sveden na rang njegovog tržišnog učešća, koje je ionako ogromno.

Sve u svemu, i dalje je na državi. Ona je na dobrom putu, ali mora da nastavi i da do kraja izvede konkurentno sposobno tržište nafte i naftnih derivata u Srbiji.

Autor je generalni sekretar Udruženja benzinskih stanica Srbije