Nikolić-Šešelj

                       P { margin-bottom: 0.21cm; } Tako mediji tumače izjavu predsednika Srbije da ne vidi potrebu da primeni uobičajnu praksu i pozove lidere svih parlamentarnih partija, bar da porazgovara sa njima, upozna se, pita ih za zdravlje…, uprkos činjenici da je pobednik izbora očigledan. Ustav je, u ovom smislu, tvrde stručnjaci za ustavno pravo, fleksibilan. Može, a ne mora.

Jasno je da su mediji željni „farmičnih“ prilika, te da bi većina javnih uposlenika čak i privatno, a ne samo u interesu novinarske profesije, volela da vidi, čuje, prisustvuje susretu Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja. Tako već novine pune stranice izjavama lidera radikala da se Nikolić uplašio, da ga izbegava „volusina iz Bajčetine koja ne zna za red“, da mu je susret sa bivšim saborcem iz ratno huškačkih dana najveća noćna mora. Tako se sugeriše da se Nikolić oseća inferiorno u odnosu na Šešelja, iako je predsednik Srbije, za razliku od nekadašnjeg šefa, koji ima tek sedam odsto podrške biračkog tela. U takvoj postavci Šešelj – ultranacionalista i najdublji glas mraka prošlosti, postavljen je naspram Nikolića, koji, u odnosu na lidera radikala, predstavlja trenutno glasić te prošlosti – kao pozitivan i simpatičniji lik. Očekuje se da mu Šešelj obrusi, napravi skandal, zapali zastavu, kosu…

Problem je što sve to postalo pomalo i dosadno. Zbog čega bi ta pervezna očekivanja gušila i zamagljivala pogled na javni interes, koji se neizostavno iscrpljuje u drugim važnijim temama vezanim za rad predsednika. Umesto što se javno mnjenje naslađuje njegovim strahom od jadnog i patetičnog fašiste, celishodnije bi bilo buđenje interesovanja i shvatanje opasnosti njegovih izjava koje su usmerene protiv evropskih integracija, podilazećeg odnosa prema Rusiji, tihim pozivima na destabilizaciju regiona, kao i brojne, u slobodnijoj interpretaciji – glupe izjave šefa države, koje vuku korene iz ultranacionalističke svesti podudarne sa onom na kojoj Šešelj temelji svoju politiku.