Nova vlada

Nesumnjivo da su ovakav tok stvari kao ključni akteri oblikovali Sjedinjene Države i Boris Tadić. Bilo bi odveć komotno potcenjivati uloge drugih igrača na sceni, posebno jakih Evropljana, ali stvari stoje dosta prosto: Vašington je, sa elegantnom upornošću – za koju se obično smatra da mu nije svojstvena – dao intonaciju i pokrenuo proces. Moguće je da je sve počelo još prošle godine sa Bajdenom. Izvesno je, međutim, da su se efekti osetili ovoga oktobra, kad je u Beograd stigla državna sekretarka Klinton. Njeni komplimenti dostignućima Srbije bili su na samoj ivici karikature, hvalila je Tadića i pred kuvaricama svoje Ambasade, ali suština nije bila u stilu nego u porukama. Ono što se videlo, videlo se jasno: Amerika će stati iza Srbije. Bilo je to dovoljno bez obzira na činjenicu da je ostala pod pitanjem ona tamna strana Meseca. Jer – javnosti je rečeno da su Tadić i Klinton imali jedan sastanak, a imali su dva. I da taj obelodanjeni jeste imao format jedan plus dva (sa Tadićeve strane Rakić i Ratković), ali da je drugi bio u četiri oka.

Tadićeva kancelarija ne dostavlja svoje izveštaje ni svojoj diplomatiji a nekmoli bilo kome drugom, i onaj razgovor bez svedoka ako ikad biće moguće protumačiti jedino kroz vreme i poteze. Jedna potencijalna ilustracija toga postupka jeste Tadićeva ležerna izjava data pet dana pre sednice evropskih ministara da treba sačekati 25. oktobar da se vidi šta će se desiti u Briselu. Imao je reč! Imao je dabome reč onoga ko odlučuje, pa je u metežu svakojakih informacija o tome hoće li nam biti skinut embargo ili neće, mogao biti onako samouveren.

Ili, tema Mladića, koji je vidimo, ostao zaštitna klauzula Evrope u poslu sa Srbijom. Da li su Tadić i Klinton pričali o toj temi znaju njih dvoje i Bog, ali – i analitičar početnik napisao bi nakon brojnih post festum evokacija da se na toj stvari ozbiljno radi. Tadić je govorio ovde, a Klinton se javila (naravno: „javila“) preko istraživačkog članka Njujork tajmsa koji je Mladića locirao na Novom Beogradu. Javio se i tužilac Vukčević koji nas i ove sezone kao i prošlih obaveštava o tome da ne zna gde je Mladić, i, istovremeno, obaveštava da ga je prošle sezone – kad, dakle, nije imao pojma o njemu kao što nema ni ove – da ga je prošle sezone dakle imao u šaci! Sad se zbog svega ipak čini da mu se ta distanca skraćuje i da bi moglo biti da zadrške više neće biti. We got him, reći će najzad i on. Čini nam se, vrlo skoro.

U svakome slučaju, i srpska je strana bila aktivna. Tadić se pokazao kao odgovoran i lojalan partner, ispoljavajući smisao za saradnju i kompromis. Oni koji sumnjaju u valjanost njegovog zaokreta – a bilo je i njegovih ne tako dalekih saradnika koji su govorili: Izdao je – drže da je ovde stvar u trgovini, i to onoj u kojoj Srbija, naravno, gubi. Zasad, međutim, nije tako. Naprosto, nema dokaza. I nije samo Tadić odabrao Vašington. I Vašington je izabrao njega. To je jasno rekla Hilari Klinton u Beogradu, podvlačeći da oni vole da rade sa ljudima koji drže stvari u rukama, i datu reč. Tadić im se učinio takvim. Istini za volju, oni su u prošlosti znali da pomešaju vladaoce sa diktatorima, ali to ovde, valjda, ne bi trebao biti slučaj.

Kao i svaki i ovaj je zaokret imao svoje žrtve. Neobjašnjivo kruti Bramerc do kraja je držao holandsku kontrašku stranu, čak i onda kada se dobro videlo da je i oni sami napuštaju. Kako će on rehabilitovati svoj autoritet malo je kome jasno. Nije sad reč o tome da li je on bio ili nije u pravu kad je optuživao Srbiju da ne sarađuje sa Hagom. Nije, naime, isključeno da je u pravu bio. Ali, to mu ništa nije pomoglo, kao što ne pomaže nikome ko je slep da utvrdi kad vetar počne da duva u novome pravcu. Sličan je problem imao i Vuk Jeremić. Bez manevarskog prostora, u trenutku kad je ostao bez svoje kosovske politike, on se odjednom obreo na nepoznatom mu terenu „evropske politike“. Da nevolja bude veća, tamo je svaki čas imao sresti Đelića, o kojem je pre zaokreta mislio isto što i o slavnome baronu Minhauzenu. I nije da Jeremić, kao i Bramerc, nije mogao u neku ruku imati pravo. Ali, ono je u novoj konstelaciji bez značaja. Zato mu je Klinton u Beogradu kao formalnom domaćinu poklonila celih dvadeset minuta sastanka. (Šutanovcu, istoga dana, tri puta više).

Ako je Srbiji krenulo napolju, nije joj krenulo kod kuće. Tu bi mogao biti ključ budućih problema na kursu koji je Srbija uzela. U novu fazu prilaza Uniji, otvorenu u ponedeljak, Srbija ne može sa svim svojim postojećim deficitima: slabom ekonomijom, primitivnim parlamentom, dramatičnom zaostalošću, lenjom vladom. Liči kao da nema unutrašnje snage da prati ovaj svoj uzlet; kao da bi, dakle, morala preskočiti sopstvenu senku. Brze popravke nisu realna opcija. Osim na jednoj stvari sa ovog crnog spiska: na Vladi! Nova ili rekonstruisana? Bolje je prvo, lakše je drugo.

Naoko, ima protivrečnosti u ovome zahtevu, da, naime, Vlada koja je došla na ovu obećavajuću tačku treba sad da bude zamenjena ili reparirana. Protivrečnosti, međutim, nikakve nema, jer nema ni suštinskih zasluga Vlade za ove nove procese. Ona je klimala klavom, donosila i poricala sopstvene odluke, ličila na vajarsku glinu. Štaviše, neki njeni sektori duvali su u drugu tikvu. I onda, takva vlada Tadiću ne može više biti od stvarne pomoći. Spinovi ili buve koji se s vremena na vreme puštaju o „rekonstrukciji“ samo, međutim, zamagljuju problem: manje ili više ministara koje ti spinovi najavljuju demagoški je prilaz. Jedini mu je, zapravo, cilj da na vladajuću koaliciju pred osiromašenim narodom baci nešto više ružičastog svetla. Problemi sa pravosuđem, kriminalom i korupcijom, sa izgradnjom institucija i njihovom reformom, sa lutanjima u diplomatiji, ostaju izvan vidnog polja, i tako nerešeni. A oni su zapravo na dnevnom redu Srbije sada, kad je Evropskoj uniji prišla najbliže, ikad.

Nova vlada zato je nešto bez čega se zapravo dovodi u pitanje kurs novog srpskog pragmatizma, čije prve plodove beremo ovih dana. U narednoj godini treba odgovoriti na dve i po hiljade pitanja iz Brisela, treba sustići propušteno vreme u donošenju reformskih zakona, treba popraviti sliku ljudskih prava i sloboda. Tadić je Vladu dosada držao da mu ne smeta. U novoj fazi treba je postaviti ne tako da ne smeta njemu, nego da ne smeta njegovoj novoj politici.