Jednom davno Alisa Stojanović predložila je da izbrišemo mart iz političkog kalendara. Toliko se jada i nesreće navali na nas u mesecu koji bi trebalo da donosi buđenje i proleće. Strašnija od njene poruke jeste ne samo preciznost, nego i dugo trajanje. Nesposobnost racionalizacije prošlosti je postala nesposobnost racionalizacije budućnosti. Naš politički mart počinje godišnjicom Miloševićeve smrti. Nije slučajna njegova „normalizacija“ koja ga svrstava uz velike činioce svetske politike. Naš politički mart okončan je, slično tome, glorifikacijom NATO intervencije, koja je, praćena demonizacijom Zapada, i dalje najuverljivija poruka da Srbija mora nastaviti putem izolacije i varvarizacije.
Otadžbina, koju smo voleli, nisu bili samo ubijeni, osakaćeni i sludeli, niti samo CK i novosadski mostovi. Naša otadžbina bila je i tenkovima išpartana Slovenija, granatirani Dubrovnik, spaljeni Vukovar, Mostar, Sarajevo, Đakovica, Prizren. Da li mi i dalje imamo pravo da otadžbinu smatramo celovitom, nedeljivom i svojom? I kako će to ona eventualno postati, a da ne bude, ponovo, plen pomahnitalih bandi, sličnih onima koje komadaju Ukrajinu, upravo po uzoru na balvane i autonomne mesne zajednice, dok mi, tobož, priznajemo njen suverenitet i teritorijalnu celovitost?
Rat koji je krenuo iz štabova, kasarni i centralnih komiteta završio se tamo odakle je krenuo. Mediji koji podržavaju Putinovu agresiju na Ukrajinu, koju je najavila Miloševićeva agresija na Sloveniju i Hrvatsku, podsećaju na stravične prizore marta 1999, ali ne pominju masovne grobnice, hladnjače i, iznad svega, ovaj živući, puzajući strah, otrov, mržnju u svima koji brisanjem sopstvenog priželjkuju da se izbriše i kolektivno pamćenje.
Da li su naše traume, nakon 16 godina, vrednije od trauma Vukovara u 2007, ili Sarajeva u 2011. godini? Da li je naš uzor zapravo samoizolovano, siromašno i traumatizirano kosovsko društvo? Da li je ono naš odraz u iskrivljenom ogledalu, u percepciji koja potiskuje vrednost i protoka vremena, i budućnosti kao jedinog smisla postojanja, ukoliko nije lišeno sećanja? Da li je neko buduće nasilje, sa osloncem na probuđenu Rusiju, jedina putanja ostvarenja nacionalnog jedinstva? I koje su granice prostora koji smatramo nekom budućom otadžbinom? I zašto čekamo da Brisel pronađe neku od formula celine prostora koji se, obuhvatajući nacije istog ili sličnog jezika, integrisao pre jednog veka, dok su se raspadala velika evropska carstva?
Neki ostaci JNA i dalje su neporaženi, u stanju specijalnog rata, koji su nekad davno definisali strategijom ONO i DSZ. Taj rat vodi se najmanje poslednjih 16 godina protiv takođe neporaženih, ali rasutih ostataka političkih snaga posvećenih reintegraciji, pomirenju, detraumatizaciji i racionalnom promišljanju prošlosti i budućnosti. JNA, intelektualci, navijačke horde, tajkuni, duhovnici i sajber škart (oni koji padaju na svakoj fizičkoj regrutaciji), taj front i dalje kontroliše većinu medija, državnih i klerikalnih institucija, profesionalni sport, udruženja, saveze, do kućnih saveta ili ribolovačkih društava.
Svakoga dana izbija po jedna afera modelirana, takođe davno, pamfletom Vojko i Savle, protiv onih ličnosti i snaga, i u vlasti i političkom društvu, koje su posvećene, stvarno ili deklarativno, integraciji sa susedima i evropskim institucijama. Taj proces podrazumeva približavanje NATO-u. Nemačka i Francuska, nakon 1945, i nakon najmanje tri stoleća ratova i obračuna, nisu čekale da protekne 16, i ko zna koliko još godina, kako bi se integrisale. Zapadna Nemačka, koju su spalili i pregazili, zajedno, zapadni i istočni saveznici, podrazumevajući brutalne masovne odmazde, ušla je u NATO 1955. A vreme je danas, i realno, i u svome poimanju, brže nego ono pre pola veka. Samo su i tuđe i sopstveno iskustvo jednako daleko.
*Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
