Pisci, knjige i večnost

Da njegove magične reči ispisane na stranicama njegovog najpoznatijeg romana „Sto godina samoće“ postanu realnost potrudile su se prekjuče u Meksiko Sitiju hiljade poštovalaca njegovog dela. Porodica, prijatelji, brojni zvaničnici i umetnici odali su mu poslednju poštu tako što su na kraju komemoracije heroju Latinske Amerike „pustili“ žute papirne leptire, jedan od simbola Markesovog magičnog realizma u pomenutoj knjizi. Hiljade njegovih sugrađana koji su napunili ulice Meksiko Sitija u nadi da će videti urnu u kojoj je se nalazi Markesov pepeo, nosili su žuto cveće, koje je Markes redovno nosio na svom reveru, ali i koje je padalo kao kiša one noći kada je umro junak njegovog romana Hose Arkadio Buendija, čovek iz čijeg je sna stvoren raj na zemlji – Makondo.

Dan kasnije širom sveta obeležen je Svetski dan knjige. Ovaj datum, 23. april, obeležava se u slavu Šekspira i Servantesa – dva barda pisane reči, koji su sahranjeni na taj datum 1616. godine. Zanimljivo je da, dok za čuvanje Markesove urne vlada veliko interesovanje, nije tačno poznato gde su pokopani ostaci najvećeg pisca španskog jezika. Servantes je tražio da bude sahranjen u Madridu, u samostanu Trinatara, katoličkog reda koji je pomogao u prikupljanju novca za njegov otkup od berberskih gusara, koji su ga pet godina držali u zarobljeništvu u Alžiru. Usled brojnih proširenja na manastiru, tačno mesto njegovog groba je tokom vekova zaboravljeno.

S druge strane, iako ni on nije za života ušao u književni kanon, Šekspir je imao više sreće sa svojim grobnim mestom. Zato je možda zaslužan i epitaf na njegovom grobu koji proklinje onog ko pomeri njegove kosti. Ipak sahranu u Crkvi svetog trojstva u Vorikširu, koju danas posećuje stotine ljudi svakog dana, Šekspir nije dobio zahvaljujući svojoj veličini, već zato što je sam platio 440 funti koje je uštedeo pišući.

Markesova komemoracija je verovatno jedinstven primer u istoriji svetske književnosti da je nekom piscu odata takva pošta. Tako nešto nisu doživeli ni najveći – pomenuti Servantes i Šekspir. Ipak, kao što reče kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos povodom Markesove smrti – divovi nikad ne umiru. Makondo, kao ni Prosperovo magično ostrvo u Šekpirovoj „Buri“ i Don Kihotova Manča, neće nikada nestati sa literarne mape.