Posmrtni marš sindikalca

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Radna prava, do danas, samo nazaduju, a socijali dijalog nije oživeo. Pred ovogodišnji Paznik rada bilo je teško sakriti realno stanje radnih prava u Srbiji. Tokom izborne kampanje partijski lideri su uglavnom izgovarali oprobane floskule o neophodnosti stranih investicija, o subvencijama, borbi protiv nezaposlenosti i sl. Ipak, do javnosti su dolazile i informacije o štrajku radnika FAP-a, gde nisu stigli obećani „partneri“ a država ne želi da uloži u proizvodnju. Radnici su svesni da zatvaranjem fabrike ceo njihov grad i okolina gube mogućnost opstanka. Usledile su pretnje štrajkom radnica i radnika iz pogona kompanije Jura u Leskovcu, ukoliko im se ne omoguće slobodni dani za praznike. Uz to smo saznali da u toj fabrici radnicima prete batinama, onemogućavaju pauzu za toalet, produžuju radne sate, zabranjuju organizovanje, pričanje o radnim uslovima, itd. Zatim su stigle i vesti o tome da je najniži zagarantovani minimalac na svetu baš u Srbiji, iako tu neslavnu poziciju držimo već godinama.

Svi ovi problemi u potpunosti spadaju pod opise delatnosti sindikata i radnice i radnici se sa pravom pitaju „gde su sindikati?“ Nažalost, sindikalni lideri se trude da ćute o ovim problemima koliko god je moguće, ne zato što ih ne vide već zato što su svojim kompromisima, verom u socijalni dijalog i pokušajima balansiranja između vlasti i kapitala davali legitimitet politikama koje su išle na štetu radništva – od prihvatanja nužnosti privatizacije, preko stvaranja političkih podela unutar radničke klase u sukobima vlasti i opozicije, do reformi penzionog sistema i na kraju izmena radnog zakonodavstva. Čak i sam socijalni dijalog kao nametnuta forma pregovaranja između rada i kapitala služi samo fingiranju navodnog društvenog dogovora. Taj dogovor uvek izostaje, a ostaju samo ustupci koje vlasti čine krupnom kapitalu koji jedino jača. A radnice i radnici su sve siromašniji, njihovo zaposlenje sve nesigurnije, a reforme takve da ih teraju na međusobne sukobe oko malo preostalih radnih mesta. Oni sindikati koji učestvuju u takvom socijalnom dijalogu su imali dovoljno prilika da uvide kuda to vodi kao i da je njihova uloga kao radničkih predstavnika paradna i služi samo sprečavanju značajnijih radničkih protesta.

I tako, pošto sindikalni lideri nikako da zaista pozovu na „radikalizaciju protesta“, kojom se često javno razmeću, a radništvo sve teže podnosi katastrofalne uslove u kojima se nalazimo – vođstvo je, cinično, odgovornost za neorganizovanje prvomajskog protesta prebacilo na same radnike. Tako je Savez samostalnih sindikata Srbije u svom saopštenju poručio radnicima da ovog Prvog maja „u duhu vekovne tradicije, budu sa svojim najbližima u krugu porodice“. Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, Ranka Savić, u jednoj izjavi za medije je pokušala da pojasni da protesta nema zato što „po pravilu“ radnici iz javnog sektora ne izlaze na proteste i „ne solidarišu se sa zaposlenima u proizvodnji, u privredi“ te da to dovodi do „manjka radnika“. U Ujedinjenom granskom sindikatu Nezavisnost su rekli da mogu da organizuju prvomajski protest, ali da „ne mogu da nateraju srpskog radnika da izađe na ulice“ – čudno je da se u tom sindikatu ne pitaju čemu oni uopšte služe. Branislav Čanak, iz ovog sindikata, požalio se kako kod nas nema tradicije prvomajskog protesta te da ljudi pre biraju „Uskrs, jer je veća tradicija“. Na kraju ostaje pitanje zašto svi ovi lideri nisu organizovali protest zbog katastrofalnih radnih uslova, koja su svi detektovali u svojim proglasim a, i zašto zaboravljaju koja je uloga sindikata u društvu. Ili su prosto vrhuške sindikata zaboravile da se za radna prava ne moli, nego se bori!

Ali to nije sve, SSSS, Nezavisnost i ASNS ne samo da nisu organizovali proteste nego su medije uporno obaveštavali kako protesta neće ni biti, kao da samo i jedino oni mogu govoriti o radnim pravima, te da niko drugi osim njih ne može i neće obeležavati Prvi maj. Time su ovi sindikati (ponovo) obmanuli javnost, kao i sopstveno članstvo. Protesta je bilo – organizovao ga je Levi samit Srbije, a isti je podržalo nekoliko manjih sindikata. Nekoliko stotina ljudi je iznelo zahteve za okončanjem privatizacije, za povećanjem plata i penzija, očuvanjem socijalne države i omogućavanjem radničkog upravljanja preduzećima.

Izostali su lideri velikih sindikalnih centrala koji su iskoristili verski praznik kao izgovor – ne zato što su oni posebno bogobojažljivi ili zato što radnici baš taj dan ne bi digli glas, već kako bi prikrili sopstvenu nemoć i bezidejnost. Radnicama i radnicima na kraju ostaje ili da stvaraju nove organizacije kroz koje će pokušati da se izbore za svoja prava ili da menjaju rukovodstva i demokratizuju postojeće sindikalne centrale.

Autor je član Kontekst kolektiva, jedan od urednika portala Mašina i aktivista Levog samita Srbije