Kad je pre devet dana, na stranicama ovog lista, uzeo da kori mlade intelektualce u Srbiji, naročito pravnike, što nekritički prihvataju aktuelnu vlast, oličenu u Nikoliću, Dačiću i Vučiću, ugledni advokat Dragoljub Todorović prećutao je jednu, za temu neizostavnu, činjenicu – da je niko drugi do on, pre četrnaest godina, u sudnici, bio prvi petao sramnog „Vučićevog zakona o informisanju“. Dakle, Todorović je prvi advokat koji je, na strani optužbe, odelotvorio slovo tog nemoralnog i nepravednog zakona, a protiv slobode informisanja.
U procesu protiv dnevnog lista Danas, ovaj advokat zastupao je tada tužbu sekretarke za kulturu grada Beograda, glumice Ljiljane Blagojević, i, odbijajući mogućnost sporazuma, a grmeći u sudnici protiv „delikta“, o čemu mogu da posvedoče časni svedoci i urednici ovog lista, uspeo je da izdejstvuje maksimalnu novčanu kaznu – ubistvenih 400.000 tadašnjih dinara, koje je trebalo urgentno uplatiti na račun optužujuće strane. Tu uplatu, Danas jedva je preživeo. To se zove gušenje slobode medija.
Pošto sam u svojoj kolumni izneo tu činjenicu koju je advokat prikrio, on se prekjuče javio kratkim tekstom pod naslovom „Raspitajte se o meni“, u kojem je počinio nekoliko grešaka u zaključivanju, nedopustivih i advokatskom pripravniku, a kamoli pravnom zastupniku pred penzijom. Ovom i ovakvom svojom odbranom, Todorović nadalje radi u korist svoje štete, kako bi rekao Šekspir, i potvrđuje svoju spremnost da istu nepravdu ponovo počini – ili stoga što ne uviđa, ili stoga što zataškava razloge njene nepravičnosti.
„Gospodin Paković zanemaruje činjenicu da je osnovni postulat, prvi stav i takoreći aksiom advokatske etike da mora da zastupa ili brani svaku stranu koja mu se obrati i da mora da štiti interese svog klijenta. To je profesionalni moral“, piše Todorović. Ostavljajući po strani gramatičku grešku u prvoj rečenici (koja nam simptomatično pokazuje da je tu subjekat izgubljen, te da se umesto onog Ko, tu nalazi ono Šta, o čemu sam govorio u prethodnom tekstu), reći ću da advokat ovde upravo potvrđuje moj stav da etika može biti usmerena protiv morala, kao što pravo može biti nasuprot pravdi. Ukoliko, naime, pravni zastupnik dobro zna da strana koja mu se obraća da je on zastupa, u svojoj tužbi zahteva ono što je nepravedno, utoliko ne mora da brani njene nužno nemoralne interese.
Ovakvom aksiomatskom tvrdnjom, šta Todorović zapravo sugeriše mladim svojim kolegama kojima, inače, zamera na nekritičnosti? Ništa drugo do to da moraju biti na strani prava i raditi u interesu klijenta i ukoliko je tu pravo direktno suprotno pravdi, a interes klijenta – moralu! On to zove profesionalnim moralom. Ja to nazivam profesionalnom etikom protiv morala.
Kad u odbranu svog bezočnog, a profesionalno savršeno izvedenog čina od pre četrnaest godina, navodi da je i slavni advokat Srđa Popović branio, na primer, Andriju Artukovića, Todorović opet zabašuruje ono što je suštinsko, a u čemu se ogleda bit razlike između njegovog postupka i postupka od njega neuporedivo boljeg advokata.
Prvo, Artuković se nalazio na optuženičkoj klupi. Dakle, Srđa Popović je tu bio advokat odbrane, a ne optužbe. Drugo, on nije branio ni režim NDH, ni zakone te nacističke države, niti je negirao ijedan zločin koji je u njoj počinjen. Štaviše, advokat Popović je porodici Artuković jasno i razgovetno stavio do znanja da će prihvatiti ovaj poziv profesionalne dužnosti samo ukoliko ni jednim jedinim slovom ne kaže ništa u korist ustaškog režima. Advokatska etika tu nije u suprotnosti sa moralom. Svojim postupkom, pak, na strani optužbe, a protiv slobode medija, u procesu u kojem dobro zna da ne postoji krivično delo, Todorović je branio pravo na nepravednost i nemoral.
„Nikakva prisila na svetu neće naterati jednog iole poštenog čoveka da bude nepošten“, opominje nas Alber Kami. Nikakva prisila, dakle, a kamoli nepošteni interes jednog klijenta. Raspitajte se o tome!“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
