Samozvani eksperti iz NVO

Svoje površno znanje u ovako osetljivoj oblasti pojedini samozvani eksperti sticali su u većini slučajeva učešćem u projektnim aktivnostima nevladinih organizacija, koje su svoj rad bazirale upravo na dezavuisanju specijalnih škola, kao geta, u kojima se, navodno, onemogućava nesmetan razvoj, kakvog li apsurda, upravo dece zbog koje su, na zahtev brojnih udruženja roditelja, ove škole i osnovane.

Nakon dobijanja rukovodećih uloga u državnim institucijama, koje se bave obrazovanjem, i reformom školstva, svoje novostečene pozicije konstantno koriste upravo za lakšu implementaciju projekata svojih nevladinih organizacija, što predstavlja klasičan primer sukoba interesa i nadležne institucije bi definitivno trebalo da se pozabave ovim pitanjem.

O nepoznavanju materije kojom se bave svedoče i netačni, proizvoljno interpretirani podaci koji se neprestano iznose u medijima, a upereni su protiv specijalnih škola i defektologa – specijalnih edukatora i rehabilitatora.

Na „stručnim“ seminarima i različitim edukacijama, neprestano se žigoše Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, kao i njegov, jasno definisan i usko specijalizovan kadar.

Ovi napadi od strane samozvanih eksperata za oblast smetnji u razvoju su, sa jedne strane, razumljivi, pošto se iz reforme specijalnog i redovnog školstva, koje treba da prihvati učenike sa smetnjama u razvoju, nastoji isključiti upravo stručan kadar, koji čitavo svoje akademsko obrazovanje bazira upravo na sticanju znanja za zadovoljenje potreba osoba sa različitim smetnjama u razvoju.

Većina navoda, koje je iznela gospođa Milena Jerotijević, apsolutno ne odgovaraju istini.

Nisu imenovani izvori na osnovu kojih je izneta tvrdnja da oko 85 odsto dece sa smetnjama u razvoju u Srbiji, nije obuhvaćeno nijednim vidom obrazovanja, nije naveden broj dece, kao ni kriterijumi kojima je utvrđeno koliki je broj dece sa posebnim potrebama u Republici Srbiji .

Nisu imenovana istraživanja na osnovu kojih se tvrdi da od 50 do 80 odsto učenika specijalnih škola čine učenici romske nacionalnosti.

Istraživanja su namenski rađena za potrebe pojedinih nevladinih organizacija i njihovih planiranih projektnih aktivnosti, koje su za polaznu osnovu uvek imale tendencioznu tvrdnju da se u specijalnim školama vrši getoizacija romske dece i učenika sa smetnjama u razvoju.

U tim, često površnim istraživanjima, svesno je prećutkivana činjenica da se u svakoj populaciji, naciji, nacionalnosti ili bilo kakvom obliku ljudske zajednice, rađa vrlo konstantan broj dece sa smetnjama u razvoju. Ova deca su, nažalost, u tim istraživanjima tretirana samo kao broj, statistički podatak, a da njihove psiho-fizičke sposobnosti ni stepen ometenosti u razvoju nisu interesovale naručioce istraživanja, pošto bi to ometalo njihove projekte.

Tvrdnja gospođe Milene Jerotijević kao i, kako se navodi, pojedinih, nažalost, u članku neimenovanih nevladinih organizacija, da specijalne škole godinama unazad nisu htele da upisuju decu sa težim smetnjama u razvoju, spada u domen grube neistine i klevete.

Istina je upravo ta da su se specijalne škole decenijama borile za sveobuhvatni upis učenika sa višestrukom ometenošću i težim smetnjama u razvoju, usled čega su, često, bile i na udaru inspekcijskih pregleda i mera.

Ilustracije radi, školovanje dece sa cerebralnom paralizom pravno je, čak i danas, u Srbiji regulisano i omogućeno samo do završetka osnovne škole. Najbliža škola, koja je na srednjoškolskom uzrastu obrazovala decu sa ovim oblikom smetnje u razvoju, nalazi se u Podgorici.

Netačan je navod da u svim specijalnim školama čas traje 30 minuta, pošto u srednjim specijalnim školama čas traje 45 minuta.

Pozivanje na analize Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja da u specijalnim školama na tri do četiri učenika dolazi po jedan nastavnik i interpretacija da je to preskupo i neefikasno, jer je sada intencija da u razredu bude 30 učenika, samo delimično odgovaraju istini.

Specijalne škole su poštovale zakonski okvir koji je propisao da odeljenje u specijalnoj školi broji od šest do 10 učenika sa lakom ometenošću i do šest učenika sa težim oblicima smetnji u razvoju, zbog specifičnosti dece i individualizacije nastave. Neprimereno je iznositi kvalifikacije da je to preskupo i neefikasno, a govoriti o intenciji da u odeljenju treba da bude 30 učenika je neshvatljivo. Kako gospođa Jerotijević zamišlja rad u odeljenju sa 30 učenika sa različitim smetnjama u razvoju? Ove tvrdnje svedoče o suštinskom nepoznavanju materije o kojoj se javno govori!

Tvrdnja gospođe Jerotijević da se đaci koji pohađaju specijalne škole ne osposobljavaju za život još su jedna u nizu besmislenih kleveta. Ko sebi može da dozvoli ovako grubo dezavuisanje generacija akademskih građana ove zemlje koje su radile u specijalnim školama proteklih 45 godina, od kada su osnovane? Odakle pravo gospođi Jerotijević da tvrdi da se dešavalo da specijalne škole odbiju da upišu dete i da mu tako uskrate pravo na obrazovanje?

Izjava gospođe Jerotijević da se na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju dobija skup znanja koja su bazirana na medicinskom modelu, a da je on u svetu prevaziđen, jer se ide u socijalnu inkluziju apsolutna je neistina i potvrda da gospođa Jerotijević, samouvereno, govori o materiji koju ne poznaje. Da je upoznata sa programom Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, znala bi da medicinski predmeti čine samo 12 odsto programa Fakulteta. Preostalih 88 odsto programa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju sadrže i didaktike, metodike nastave i nastavne sadržaje pojedinih nastavnih predmeta ili grupe predmeta.

Ovi napadi od strane samozvanih eksperata za oblast smetnji u razvoju su razumljivi pošto se iz svih aktivnosti nastoji isključiti upravo stručan kadar koji čitavo svoje akademsko obrazovanje bazira upravo na sticanju znanja za zadovoljenje potreba osoba sa različitim smetnjama u razvoju.

Autor je predsednik Foruma srednjih stručnih škola