Seckanje repa na parče

Pre pet godina u Radio-televiziji Vojvodine džabalebarilo je hiljadu i nešto priglupih Vojvođana koji su služili tadašnjem gnusnom režimu. Srećom, njihove emisije gledali su i slušali samo slučajni prolaznici. Onda su Bojan Pajtić i Nenad Čanak, preko Upravnog odbora imenovanog u Beogradu – ne pitajući ni građane Vojvodine ni zaposlene u pomenutoj kući – doveli spasioce iz prestonice. Demokratska javnost je pobožno ćutala, jer su na čelo RTV dovedeni neviđeni velikani srpskog novinarstva, i šire. Smenjivači nisu pominjali ni gledanost ni poslovanje. Koristili su pravo jačeg. Složno su ćutala i sva novinarska društva i udruženja. Valjda vlast zna šta radi.

Naravno da novo rukovodstvo nije koristilo nikakve privilegije, daleko bilo. Naravno da sebi nije povećavalo plate, taman posla. Naravno da nije plaćalo visoke honorare zaslužnim pojedincima. Naravno da nije bilo zapošljavanja bez konkursa, smenjivanja po kratkom postupku, nameštenih tendera… Naravno da nije bilo miljenika s aneksima i onih koji su izgurani u senku. Sve je bilo evropski jasno i anđeoski čisto, uz redovne ritualne blagoslove neporočnog Upravnog odbora.

Čim je taj Odbor odslužio svoje, Beograd imenova nove uglednike. Oni bez objašnjenja smeniše Arežinu. Nisu gledali poslovne knjige, nisu konsultovali demokratsku javnost i zaposlene. Sto im gromova, uhvatili su se samo za gledanost, koja je tek nešto manja nego pre pet godina! Kao da programski direktor i njegova družina imaju vremena da jurcaju po Vojvodini i opominju one koji neće da gledaju vrhunske emisije!

Uzgred, 99 odsto zaposlenih u RTV nije znalo kako se zvala predsednica Upravnog odbora koji je smenio prethodno rukovodstvo te doveo Arežinu i ekipu. Isto toliko, koji promil manje ili više, ne zna kako se zove predsednik sadašnjeg UO i kakve veze on i ostali izabranici sadašnje vlasti imaju s novinarstvom i televizijom.

Problem nije u smeni Arežine i njegovih prethodnika. Problem je u tome što oni dolaze i odlaze po volji Pajtića, Vučića i njihove branše. Demokratska javnost je tu samo ukras ili dosadna muva. Isto joj se piše.

Kad je Demokratska stranka onomad poklonila novosadski list Dnevnik naprednjacima, objavljeno je jedno i po nemušto reagovanje nevladinog sektora. Pitao sam neke kolege iz novinarskih udruženja zašto ćute. Rekoše da je Bojan morao da napravi dil. Kao, dao je novine da ne bi morao televiziju. Prevedeno na srpski, DS je smatrala da kera manje boli ako mu seckaju rep parče po parče. Političari trguju tzv. javnim glasilima kao da su im ostala od dedova. Svi redom, naši su isti kao njihovi, koji god, još od nemanjićkih vremena.

Uzgred, tzv. demokratska javnost, NUNS, UNS, NDNV i ostali, zgranuti zbog jedne smene, ni reč nisu rekli povodom lanjskog rankovićevskog ukidanja redakcija na jezicima nacionalnih manjina u Radio-televiziji Vojvodine. Ko još mari za manjine!

Kakvi god bili prethodnici, zna se šta sledi. Pobednik uzima sve, posle njega potop. To važi kako za Radio-televiziju Vojvodine, tako i za sve ostalo. To je i jedino načelo koje vazda važi od Horgoša do administrativne granice na jugu, ma gde bila.