Srbi nisu Rusi

Upravo su te dve stvari – kako se gubi i kako se pobeđuje – ključne za parlamentarnu demokratiju i u tome je ona nalik na sport. U parlamentarnoj demokratiji, kao i u sportu, nakon poraza možete da pustite poneku suzu, ali morate da pružite ruku pobedniku i da ga gledate kako podiže pehar, ali i nakon pobede ne možete baš da šenlučite, pljujete i omalovažavate protivnike, već opet morate da pružite ruku, pa tek potom u svlačionici možete da pevate i skandirate šta hoćete i da se polivate šampanjcem.

Jednostavno govoreći, pružanje ruke vam ne gine ni u sportu ni u parlamentarnoj demokratiji. Gledano šire, sva mudrost života sastoji se od toga da čovek nauči da gubi i da pobeđuje. U dobru se ne uznesi, u zlu se ne ponizi, rekao je davno anonimni narodni mudrac i gotovo kantovski ocrtao obrazac morala, koji nije samo idealističan, već je i veoma pragmatičan, jer onome koji ga se drži obezbeđuje poštovanje i autoritet.

Ovo su, bez sumnje, dobri dani za Nikolića. No, dani pobede su i dani iskušenja da se ne opijemo pobedom i da se ne „uznesemo“. Tom iskušenju je u postizbornoj euforiji, u košulji mokroj od šampanjca, već podlegao jedan od Nikolićevih saveznika – Velimir Ilić, najavljujući da će novoizabrani predsednik republike delovati poput „srpskog Putina“. Iskreno se nadam da je Nikolić mudriji od Ilića i da zna da bi tako nešto predstavljalo njegovo političko samoubistvo. Pogotovo što je sindrom srpskog Putina „došao glave“ i Tadiću, te su mu oni marketinški „mađioničari“, koji su mu skrojili tobožnji putinovski imidž, učinili više štete od svih njegovih protivnika zajedno. Živa je fama da smo mi narod poput Rusa i da volimo čvrstu ruku, kožnu čizmu i pucketav korbač, i opeći će se svako ko deluje shodno ovakvoj pogrešnoj pretpostavci.

Ne, Srbi su narod potpuno različit od Rusa po ovom pitanju, o čemu dovoljno svedoči činjenica da smo na svakoga autoritarnoga vladara dizali ruku i bunu, što se poslednji put desilo Miloševiću, dok su Rusi bune dizali samo na svoje slabe vladare poput nesrećnog Nikolaja II, kako bi ih zamenili jačim korbačem. Dakle, ne prolazi putinovski model u Srbiji i to je dobro znao Baja Pašić kada je bunio narod protiv Milana i sina mu, jer je ovo „đavolji“ narod koji voli da se o svemu međusobno dogovara i raspravlja, pa je Baja tu našu sklonost skupštinarenju podigao na nivo principa i nije omanuo. Bio je ne samo jedan od rodonačelnika parlamentarne demokratije u Srbiji, već i jedan od retkih srpskih vlastodržaca koji je umro prirodnom smrću. Jednostavno govoreći, vladati sa skupštinom jeste zdravije negoli vladati bez nje, i zato je parlamentarna demokratija zdravo društveno uređenje.

Zato je i autor ovoga članka radikalni pristalica parlamentarne demokratije, koji samo što ne drži Kromvelovu sliku pored kreveta. Iako je mnogo vode proteklo od vremena kada je Kromvel skratio za glavu jednog obesnog kralja zato što nije hteo da se dogovara sa skupštinom, iako je parlamentarna demokratija počela da posustaje čak i u kolevkama parlamentarizma, još uvek nije izmišljeno neko bolje uređenje koje bi više odgovaralo malim republikama kakva je upravo Srbija (velikim državama će uvek više odgovarati jaka centralizovana vlast).

Dakle, ključ dobroga upravljanja Srbijom jeste da se od parlamenta napravi centralna državna institucija, pa kako se dogovorimo u njoj, neka nam tako i bude. Koga tamo izaberemo da vodi narodne poslove (tj. vladu), neka ih i vodi, pa neka ih vodi ponovo ako ih vodi dobro, a ako ih ne vodi dobro, opozvaće ga sam narod, tako što neće dati glas njegovom jatu u skupštini. I da ne bude zabune, radikalni pristalica parlamentarne demokratije bio sam i dok je Tadić bio predsednik, i ostajem to i za vreme Nikolićevog vakta, da ne bi ispalo da se neko preko noći dosetio parlamentarizma (ima i takvih, ali su providni i prave više štete negoli koristi ideji parlamentarizma u Srbiji) samo da bi njime ograničio specijalno Nikolića i njegov predsednički mandat.

Stvar je naprosto u principu i na to sam ukazivao još dok se donosio nesrećni i protivrečni Ustav u kome se sudaraju dva legitimiteta, predsednički i parlamentarni. A pičvajz će ispasti uvek kada predsednik i parlamentarna većina budu heterogeni, a sivilo i „ustavni višak“ će ispasti uvek kada budu homogeni, pa je ovo potrebno što pre ujednačiti u nekom novom ustavu.

Dok to sačekamo, nemamo druge ni bolje opcije nego da od parlamenta učinimo mesto gde će se različiti delovi društva dogovarati i gde će se donositi odluke – bez obzira na moguće različite skupštinske većine. A u zdravom parlamentarnom procesu većina je dužna da dozvoli i manjini da se izrazi, da se čuje glas i onoga dela društva koji nema svoje predstavnike u vlasti. Ukoliko parlamentarnom procesu pruži doprinos i pusti ga da nesmetano teče, novoizabrani predsednik će ostati važan za demokratiju u Srbiji, a ukoliko ga bude potkopavao – od toga će imati štete on, politička opcija koja ga je kandidovala, i čitavo srpsko društvo.

Autor je naučni saradnik u Institutu društvenih nauka