Vispreni srpski kolumnist Teofil Pančić, posle majskih izbora u Srbiji, napisao je ironično, moglo bi se reći i cinično: „Važno je da smo preživeli tiraniju Borisa Tadića“. To novo vreme posle „tiranije“ Borisa Tadića u Srbiji je specifično i karakteristično, i nimalo ne liči ni na Titovo, ni na Rankovićevo, ni na 1968. i Praksis, niti na posttitovski period (1980 – 1990) i devedesete i Slobodana Miloševića, pa ni na postpetooktobarski period i Zorana Đinđića. Svaki od ovih perioda karakterisao je izvesni više ili manje izražen entuzijazam, bilo je otpora prema vlastima, bilo je opozicije, kako neformalne, tako i legalne, antiratni pokret je delovao vrlo efikasno, kampanja poziva na dezerterstvo dala je impresivne rezultate. Bilo je nevladinih organizacija koje su vrlo otvoreno, oštro i bez ikakvog ograničenja kritikovale vlast i njihove projekte.
Koliko se toga promenilo u lošem smislu, vidimo na primeru nekih novoformiranih nevladinih organizacija, koje su više vladine od svake njene agencije ili kancelarije. Jedna od tih organizuje skupove na kojima su glavni uvodničari, panelisti i diskutanti, aktuelni ministri, između ostalih i tadašnji ministar inostranih poslova Vuk Jeremić i činovnik zadužen za evroatlantske integracije. Diskusija povodom njihovih izlaganja nije bila dozvoljena. Ista organizacija poziva na raspravu o Sandžaku, u kojoj učestvuju ministri i drugi vladini funkcioneri iz Sandžaka koji su najviše doprineli da Bošnjaci iz Sandžaka sada imaju manja prava nego u bilo kom periodu posle 1945. godine.
Druga nevladina organizacija poziva na svoje panele poslanike iz Skupštine Srbije i ambasadore stranih država u Beogradu. Oni se trude da ništa konkretno ne kažu, zbog svojih stranačkih interesa, a diplomate koriste svoj suvoparni diplomatski rečnik, tako da se na tim panelima sem fraza i opštih mesta ne čuje ništa – nijedna kritička reč.
Najvažnija karakteristika perioda posle majskih izbora je glorifikacija, obožavanje i divinizovanje trojke koja predstavlja državni vrh. Iako se jasno vidi da se radi o ličnostima sa izrazitim autoritarnim karakteristikama, koje, pritom, podsećaju na likove iz Gogoljevih, Orvelovih i Žarijevih dela, one uživaju poverenje ogromnog broja građana Srbije. Posebno zabrinjava što mladi ljudi u Srbiji bezrezervno podržavaju novu vlast. Ako je vitalnost u otporu, mladi pravnici, istoričari, politikolozi, književnici, danas i ovde ne poseduju vitalnost neophodnu svakoj mladosti.
Poznajem mnogo mladih ljudi rođenih oko 1980, koji su radili u autentičnim i relevantnim nevladinim organizacijama, koje su vodili Nataša Kandić , Sonja Biserko, Vojin Dimitrijević, onda u Inicijativi mladih za ljudska prava JUKOM-u i sličnim. Nataša Kandić me je čak bila ovlastila da odlučujem o prijemu u Fond za humanitarno pravo (FHP) mladih fakultetskih obrazovanih ljudi. Radeći to tri godine, bio sam apsolutno nepristrasan. Primao sam najbolje i najinteligentnije mladiće i devojke, s najviše životne logike. Sa njima sam kasnije bio u stalnom kontaktu, sa većinom u vrlo prisnim prijateljskim odnosima. Sve su to bili vrlo pristojni, vaspitani, obrazovani i intelektualno radoznali mladi ljudi, prijemčivi za ono što sam im pričao, ili pisao, o Đilasu i Nikeziću, o Branku Miljkoviću, Ljubi Simoviću, Brani Petroviću, Miši Stanisavljeviću, Kišu, Kovaču, Filipu Davidu, Pavlu Ugrinovu, Zbignjevu Herbertu, Brodskom, Gombroviču. Poklanjao sam im njihove knjige. Upućivao ih da gledaju Felinijevu Ulicu i Papićeve Lisice, objašnjavao im suštinu Juna 1968. i Praksisa, pričao o predstavi Kada su cvetale tikve, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1969. godine.
Ta generacija sada je u velikoj većini protiv Haškog tribunala, protiv Zorana Đinđića, Borisa Tadića, Čede Jovanovića, Vuka Draškovića. Za Čerčila i De Gola kažu da su pijanci i budale, da nisu ništa uradili u životu. Uglavnom su svi za aktuelni vladarski trijumvirat u Srbiji.
Posebno je za mene, kao pravnika, interesantna pozicija mladih pravnika, budućih tužilaca i sudija. Sećam se svojih pravnih početaka, sa fakulteta u Sarajevu, kao pripravnika i stručnog saradnika u okružnim sudovima u Užicu i Beogradu od pre 40 godina. Nikada u svom životu nisam upoznao takvu gospodu kakvi su bili moji profesori iz Sarajeva: Kamarić, Kamhi, Nedo Zec, Stajić, Spajić, Ilić, Slavica Krneta, Čemerlić, Silajdžić, Sućeska, Samardžić i drugi.
U Užicu sam bio pripravnik kod sudije Mladenovića, koji je bio odličan pravnik, vrlo lako sudio, bio logičan, pismen, inteligentan. Međutim, u vreme svakog suđenja imao je tenziju, prosto opsednutost strahom da ne osudi nekog nevinog. Više puta je odlagao pretres, iscrpno i dugo raspravljao sa policajcima podnosiocima prijave, sa tužiocem, i u razgovoru proveravao svoje mišljenje. Mi pripravnici i stručni saradnici iz tog vremena bili smo za strogo poštovanje tada izvanrednog Zakona o krivičnom postupku (ZKP). Stalno smo raspravljali ima li elemenata krivičnog dela, šta je radnja izvršenja, postoji li nevinost i posebno se držali principa in dubio pro reo (u sumnji povoljnije za okrivljenog).
Sada je kolegijum Vrhovnog kasacionog suda usvojio zaključak da se zakon tumači restriktivno na štetu okrivljenog. Sadašnji mladi pravnici su listom za ovaj stav, a ni mladi, ni iskusni pravnici nisu u stanju da objasne koji su elementi krivičnog dela i koje radnje izvršenja, i u čemu se ogleda slučaj Miroslava Miškovića. Bez pravog obrazovanja, bez poznavanja vrednosti koje su obeležile našu epohu, bez pravog interesa za svet oko nas, nema pravog kritičkog duha, a bez kritičkog duha, posebno mladih ljudi, nema poboljšanja i društvenog napretka. Otuda i ovaj moj setni pogled na profesiju kojoj pripadam.
Autor je advokat iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
