Svađa zbog Nobela

Pošto su srpski i albanski kokus u američkom kongresu prošle nedelje Dačića, Hašima Tačija i Ketrin Ešton zvanično kandidovali za Nobelovu nagradu za mir, Nikolić je, kako je rekao, dao „očinski savet“ Dačiću – da ni po koju cenu ne „stane“ uz Tačija, neopevanog zločinca. Jer pregovori su jedno, Nobelova nagrada nešto drugo. „Ima vremena, mlad si…“, valjda za Nobela, poruka je predsednika premijeru, uz isticanje da je on, Nikolić, po svetu ukazivao na zločine protiv Srba, vađenje organa, „Žutu kuću“…

Predsednik ističe da je podržao pregovore sa Tačijem, ali ako je kosovski premijer odgovoran za zločine protiv Srba, kako sugeriše, dovodi se u pitanje legitimnost aranžmana sa Tačijem. Ako je pak saradnja s Tačijem za zelenim stolom bila na korist Srbije i Srba, treba li se nje stideti?

Premijer, odgovarajući Nikoliću, ponavlja da Srbija ne priznaje vladu u Prištini, ali se s njom moralo pregovarati, što, takođe, dovodi u pitanje legitimnost aranžmana s Tačijem. A baš je Nikolić „tražio od mene da pregovaram s Tačijem“, rekao je Dačić. Premijer je, dakle, puki izvršilac, pa bi, sledstveno, „Nikolić trebalo da dobije Nobelovu nagradu za mir“.

Postavlja se pitanje čemu, uopšte, svađa. Jasno je ko je prvi počeo i ko se „zakačio“. Ako ostavimo po strani aktuelne odnose između predsednika i (delova) vlade, slučaj pomalo liči na dobro poznato nadmetanje u patriotizmu. I na potezanje nekakve naknadne pameti, jalove kao takve.

Koliko god stvar bila bizarna, uopšte ne treba isključiti ni mogućnost nadmetanja za slavu. Nobelova nagrada za mir jeste već neko vreme obesmišljeno priznanje, ali da je neko u Srbiji dobije – mala li je stvar? Ako ni zbog čega drugog, a ono kao mogući politički, predizborni adut.

A u svađi je poentirao mogući laureat Dačić. Draže mu je, reče, što je kandidovan za Nobela, a ne za Hag. Nema sumnje da bi se tako, da je na njegovom mestu, osećao i Nikolić.