Trampovanje

Argumenti su bili da nije čvrsto opredeljeni republikanac, samim tim da nema prođu kod stranačkog „establišmenta“, da nije političar, da nema iskustva u državnim poslovima, da je iščašena rijaliti zvezda, nevaspitan…

Prva grupa argumenata – u vezi sa Trampovim političkim (ne)iskustvom – je razložna, ali razvoj događaja nije pokazao da ono za njega predstavlja problem. Iako se nije bavio visokom politikom, Tramp ima zavidnu poslovnu karijeru, javnu prepoznatljivost i stavove za koje je spreman da se bori. On nije ni politički analfabeta – do 1987. izjašnjavao se kao demokrata, osim toga kao „nesvrstani“, „nezavisni“ i, najzad, kao republikanac, ali sa pauzama.

Druga grupa argumenata, ta da je Tramp siledžija i demagog, u svetu politike u kojem često nema potrebe za vaspitanjem, pokazuje se kao još slabija, pošto se upravo ove njegove odlike ispostavljaju prijemčivim među republikanskim biračima. To ne bi trebalo ni da bude iznenađenje.

Na glasanju 1. marta u 11 američkih država, poznatom kao Super utorak, što je možda najvažniji segment u procesu izbora kandidata sve do nominacije u julu, Tramp je pobedio u sedam država, ponovo raspršujući nade pomenutog establišmenta da bi mu mogli suprotstaviti jakog, jedinstvenog protivkandidata. Pre Super utorka, Tramp je pobedio u još tri države.

Ako je Tramp, kako stvari stoje, na putu da pobedi republikansku staru gardu, uprkos drugačijim očekivanjima, bilo bi neoprezno unapred ga otpisati kao pobednika na novembarskim izborima za predsednika SAD. Istina, Hilari Klinton, koja će izvesno biti kandidat demokrata, ima prednost na svojoj strani, jer osim podrške establišmenta ona je prihvatljiviji izbor za šefa države među građanima latinoameričkog porekla i Afroamerikancima.

Amerikanci će se u novembru, po svemu sudeći, naći pred referendumom. Cinici bi rekli da će birati manje od dva zla, a oni oprezniji da će odlučivati između Trampovog avanturizma i relativne sigurnosti sa Klintonovom.