Treba da se ide na Mars? – Pošaljite Ljilju

U polupraznoj novinarskoj sobi Ljiljana sedi za kompjuterom, pridržavajući se za glavu. Pitam je usput, više reda radi, zašto je zabrinuta. Zamišljenost i zabrinutost su uobičajni i najistaknutiji izrazi novinara u našoj redakciji. Podiže glavu, suznih očiju. „Oni njih teraju da nose pelene…“. Vrlo čudna rečenica, pomislih. Šta li je htela da kaže, šta stoji iza te metafore. Ljiljana je, inače, vrlo konkretna, kratka i precizna. Najkraće govori od svih nas. I sada ćuti, guta neprijatnost. „U fabrici Jura… ne daju radnicima da idu u toalet, teraju ih da nose pelene za odrasle…“, objašnjava mi.

„Ljiljo, pa ti imaš hit!“, pokušavam da budem duhovita. Nasmeje se glupoj i šali na prvu loptu. Oprostiće mi. Već kujemo plan za naslov, kako da ga kolegijum ne pokvari, ne formalizuje i ne pretvori u nešto što neće izazvati pažnju javnosti. Okupljamo se polako oko redakcijskog šanka. Ljilja prepričava ostalima o svojim saznanjima o maltretiranju radnika (više je, naravno, radnica za tim proizvodnim trakama). Drži dva telefona, pokušava da se izvuče iz gužve i osami ne bi li nastavila da prikuplja informacije. Već je sramota da kaže šta je sledeće saznala, ne bi da se onako „operisano“ i naviknuto na tragedije „sprdamo“. Spominje vezivanje gajtanima… I za Ljilju je to previše, iako unazad godinama svako jutro dolazi u redakciju prepričavajući razgovore sa običnim ljudima koji je od ranog jutra zovu da joj ispričaju ličnu tragediju koju je izazvala država, institucije, lokalni moćnici, bezdušna elita. Uvek joj je na kompjuteru otvoreno više tabova, u svakom je mali čovek, običan, onaj čija priča ne izaziva senzaciju, što ne ide na naslovne strane, već u poremećenom i nakaradnom sistemu vrednosti ostaje zabačeno na zadnjim stranama.

Sutradan se priča u vezi sa kršenjem osnovnih ljudskih prava, skandaloznim izumima za mučenje radnika već zahuktala, svi mediji su okrenuli kamere ka Juri i državi. Ljilji nastavljaju da zvone telefoni… Cela Srbija priča o Juri…

Ljilja Bukvić u Danasu radi 15 godina. Ko bi rekao – imajući u vidu njenu radoznalost, otvorenost i neiscrpnu energiju, koje su istog intenziteta unazad 13 godina, koliko sa njom autorka ovog teksta deli redakcijske klupe. Zrelost se ogleda, s druge strane, u sve izraženijoj empatiji i razumevanju osnovnog zadatka i misije novinarskog posla – javni interes i briga za ugrožene.

Ako bi u nekom slučaju trebalo ispratiti događaj na Marsu, čućete gotovo usaglašen predlog urednika – pošaljimo Ljilju. U redakciji je jedinstven slučaj novinara koji je prošao uspešno sve rubrike – iz gradske u sportsku, preko društva i političke, do ekonomije.

Ljiljana Bukvić je novinarka kojoj je list Danas ove godine dodelio nagradu „Nikola Burzan“. Svima u redakciji je ta odluka žirija bila očekivana, logična, normalna i prirodna. A nju je iskreno obradovala. Što je u široj slici manje važno od činjenice da se nagrađuju novinari Ljiljinog profila – oni kojima su tragedije običnih ljudi na vrhu prioriteta.