U NATO, odmah!

U tim danima, koji su prethodili tragediji, bio sam potpredsednik savezne vlade tadašnje SRJ, zadužen za spoljne poslove, sa naročitim zadatkom da, kao lider najveće i prozapadne stranke opozicije, maksimalno pomognem u ostvarenju dva strateška cilja: da zadržimo Kosovo u svojim granicama i da izbegnemo NATO intervenciju. Međunarodni pregovarači, predstavnici SAD, Rusije i EU (Kristofer Hil, Boris Majorski i Volfgang Petrič) ponudili su nam, u pariskom dvorcu Rambuje, to oboje. Specijalni status Kosova, u granicama Srbije, nešto nižeg ranga od onog koji je Planom Z-4 bio ponuđen Srpskoj Krajini, jer je Srbija na Kosovu zadržavala i svoju simbolično smanjenu vojsku i policiju. Zahtevano je da dozvolimo NATO alijansi da, privremeno, ne duže od tri godine, uđe na Kosovo, razoruža albansku UČK i srpske paravojne snage, i da osigura primenu sporazuma o specijalnom statusu Kosova.

 Slobodan Milošević je to odbio. U razgovoru sa njim, uzaludno sam objašnjavao da to, neminovno, vodi u reprizu katastrofe Srpske Krajine i srpskog naroda u njoj. Činilo se da nije ni slušao. Iz njega su, odjednom, govorili JUL i radikali ponajviše, crkveni propovednici „carstva nebeskog“ i za masovne zločine i pljačku pripravni eskadroni DB. Ignorisao je upozorenje da on, odbijanjem ponuđenog sporazuma, državu gura pod NATO bombe.

 Nije hteo ni da obustavi teror nad kosovskim Albancima. Kao da je prizivao i želeo NATO bombe, verujući da će one njega, u svetu satanizovanog „balkanskog kasapina“, magično i lako, učiniti žrtvom, a i da će Srbiji, koja je godinama čitavom svetu predstavljana kao agresor u Hrvatskoj i u BiH, pribaviti oreol žrtve agresije. Da će NATO bombe i projektili zatrpati sve srpske bombe i projektile na ratištima mrtve Jugoslavije, da će razbuktati antiameričke i antizapadne strasti u Srbiji i među Srbima, i da će za gubitak Kosova sva krivica biti svaljena na NATO, SAD i EU, na isti način na koji su ovi „neprijatelji srpstva“ optuženi i za gubitak i slom Srpske Krajine.

 NATO je bombardovao Srbiju, a Miloševiću i njegovoj kamarili pribavio, zaista, strašnu pobedu. I bez Kosova i bez Miloševića, Srbija danas živi njegovu crnu strategiju. Samo dve godine pre NATO bombardovanja, onog decembarskog dana 1996, kada je koalicija Zajedno prošetala demonstrante i pored američke ambasade u Beogradu, duže od sat vremena skandiralo se zemlji Kipa slobode. Danas je ta država, kao predvodnik NATO alijanse, za većinu Srba, oličenje zla i predvodnik svetske „antisrpske zavere“. 

Već petnaest godina, tobože ka Evropi okrenuta Srbija, čeka svog evropskog Godoa, a on, kao u Beketovoj drami, nikako da dođe. Mogu i da počnu toliko dugo najavljivani pregovori Srbije i EU, ali evropski Godo neće ovamo doći, niti će srpski voz stići u briselsku stanicu, jer on „ide“ i ka Zapadu i ka Istoku, istovremeno, ide nikud, ni ka Evropi ni ka Rusiji, pa je takvo putovanje pogubno lutanje. Od „majke Rusije“ Srbiju odvajaju države NATO i EU, a ni DB trupe, ni propaganda komunističkih nostalgičara i pravoslavnih fundamentalista, ne mogu da državi podare krila, pa da leti i preleti do Kremlja, Dona i Volge. Na Istok ne možemo, a u Briselu i Berlinu od Srbije traže da očisti svoje Augijeve štale, da na otpad odbaci nasleđe nacionalsocijalističkog režima iz tragičnih devedesetih.

 Od „istorijskog“ 5. oktobra 2000, kada je oboren jedino vrh piramide toga režima, a piramida i poredak u njoj ostali netaknuti, nema ni političke volje niti snage da se očiste te štale po Srbiji. Nema „kape za Janka“, za svemoćnu i svuda prisutnu mrežu netaknutih službi bezbednosti, za patriotizam utemeljen na mržnji, neistinama, mitovima, nesreći i kriminalu, za preambule i kosovske platforme, za poricanje i presuda Međunarodnog suda pravde, od Srebrenice do Kosova, za političke eskadrone i epigone koji propovedaju da ova zemlja bude gubernija Velikog brata sa Istoka.

 Ima „kapa i za Janka“, samo jedna, a to je ulazak Srbije u NATO alijansu. Tek tada će biti kraj lutanju i počeće čišćenje države od svega što u civilizovanom svetu mora na otpad. Tek tada Srbija će prestati da liči na onog smetenog i „neutralnog“ Buridanovog magarca, razapetog između dva plasta sena, između Zapada i Istoka, a ne može da se dograbi nijednog. Tek tada, i samo tada, srpski voz krenuće ka Briselu, a evropski Godo ka Srbiji.

 Uludo potrošismo tolike godine u negovanju zablude da u EU hoćemo, a u NATO nećemo i ne smemo, rugajući se i samoj logici, jer su skoro sve nama prijateljske države EU istovremeno i članice nama neprijateljske NATO alijanse. Poslednji je trenutak da shvatimo da je NATO savez ulaznica bez koje u EU ne možemo. NATO je izbor i garant zapadnog puta, a EU je poduže putovanje sa mnogim zadacima i proverama. Uslovi za članstvo u NATO su blaži. Srbija, njena profesionalna vojska pre svega, praktično ih već ispunjava. Jedina realna prepreka je ustavna preambula, zapovest da je Kosovo, i danas, autonomna pokrajina pod suverenitetom Srbije, iako svi u Srbiji, pa i ti zapovednici, znaju da je to samo propagandna magla, norma izvan stvarnosti, doneta jedino sa namerom da bude barikada za kretanje Srbije ka NATO savezu i Evropskoj uniji. 

NATO je garant političke izvesnosti, a bez nje nema ni sigurnosti za investitore, i strane i domaće.

 U Iraku i Siriji odvija se katastrofa biblijskih razmera, na nišanu fanatika Islamskog kalifata sve se češće spominje i Balkan, region „krvi i meda“, istorijski darovit za nesreće, a u srcu tog Balkana – u BiH, na Kosovu, u Makedoniji, Srbiji i Hrvatskoj – mediji i politički avanturisti regrutuju nove i mlade bojovnike, mlade „osvetnike“ zločina iz devedesetih, zločina koje ti mladići i ne pamte. Samo prividno, ovde je rat prestao pre petnaest ili dvadeset godina. Dovoljna može biti i mala varnica, pa da bukne ponovo.

 Svaki požar sukoba, oružanog ili političkog, gasiće i rešavati NATO. Balkan je u njegovom dvorištu. Sve države oko Srbije ili su već u NATO alijansi ili tamo žele da uđu. Ubrzo će NATO savezu pristupiti i Crna Gora. Jedino je Srbija neutralna i sama. Sve i da odluči da se svrsta uz Rusiju i njen vojni savez, to svrstavanje bilo bi izvan stvarnosti, nalik ustavnoj preambuli o Kosovu.

 Na Srbiji je da odabere jedno od ovo dvoje. Da uđe u NATO i da, ravnopravno, za stolom, rešava i regionalne i svoje probleme. Ili da o njenim interesima bude odlučivano bez nje. Da bude za stolom, ili na „meniju“.

 NATO donosi odluke konsenzusom. Svaka članica ima pravo veta. Glas Srbije vredeo bi kao i glas Amerike.

 Česta upozorenja Moskve upućena Beogradu, da bi članstvo Srbije u NATO alijansi bilo protumačeno kao „neprijateljski čin“ prema Rusiji, lišena su i same logike. Ako je već Srbija država koja je istorijski prijatelj Rusije, što i u Kremlju i u Beogradu često ponavljaju, takva će Srbija biti i posle pridruženja NATO savezu. Konačno, smiriće se i strasti izazvane ukrajinskim ratom, a globalni odgovor cunamiju terorizma i fanatizma nalagaće, i već nalaže, savezništvo NATO i Rusije.