U polemici ima poraženih

A kako je došlo do toga da Sveta izgubi polemički dvoboj sa čovekom „idealnim za stavljanje u polemičku mašinu za mlevenje mesa, bez polemičkog dara i političkog sluha, neduhovitog, tankih nerava, željnog pobede“? Možda je kvaka u tome što u polemici neku ulogu igra i snaga argumenata?

Ali, hajde da Svetu dodatno ne „vuseravam“ teranjem na mučna preispitivanja – da ga porazim, i bez argumenata, koji su, plašim se, surovo i „neprincipijelno“ na mojoj strani, bila mi je dovoljna „generacijska provalija“ koja „zjapi“ između njega i mene, čega se „vusrani“ lepo, ali, avaj, kasno prisetio. Kada se znatno stariji pisac upusti u polemiku sa znatno mlađim, može samo da se nada kako je mlađi kompletan idiot. Inače – provešće se kao bos po trnju, što se Sveti, sve mi se čini, upravo dogodilo.

Sa koju desetinu više godina i objavljenih knjiga, sa srazmerno većim brojem priznanja i svim što uz to ide, afirmisaniji polemičar, baš zato što je reč o disciplini u kojoj, kako sam tvrdi, pobednika nema – biva pobeđen na samom startu.

Da ne govorimo o tome kako, duže egzistirajući kao javna ličnost, čak i čovek manje živahan od Svete, biva u prilici da se u nazočnosti „cenjenog publikuma“ „vusere“ neuporedivo više puta, pa mu se lako može dogoditi da ga mlađi, koristeći tu činjenicu kao validan argument, ne porazi samo relativno nego, „da tako kažem“, i apsolutno. Svestan te činjenice, a gajeći poštovanje prema njegovom literarnom daru, Svetu sam, pre nego što je – kao čovek nezainteresovan za sport i neupućen u sportska pravila – pokušao i da istrči i da ne istrči na teren, štedeo koliko sam mogao, „prckajući“ ga samo kada bi baš preterao, pa i tada što je moguće blaže, kako ga ne bih terao da se upušta u unapred izgubljenu bitku.

I da budem iskren, bio sam siguran da je dovoljno iskusan da tu grešku ne napravi. Računao sam: naučio je nešto od „Velikog Gedže“, o kom je napisao nekoliko hiljada tekstova i pola police knjiga, a čovek mu, poštujući „generacijsku provaliju“, nije odgovarao. I hajde što se ispostavilo da Sveta ima od „Gedže“ slabiji politički sluh. Ako uzmemo u obzir da je Dobrica Ćosić bio predsednik republike, a Svetislav Basara jedva dogurao do ambasadora na jednom živopisnom ostrvu – to je nekako i normalno. Ali, da su Svetini „živci“ tanji – to je, opet imajući u vidu „generacijsku provaliju“ – zaista začuđujuće. No, šta je, tu je, posle karanja, nema kajanja, i tako to…

Ostaje nada da će se Sveta prisetiti kako ne gubi onaj koji kocka, nego onaj koji pokušava da se vadi – i poštujući vlastite reči – pozabaviti se „sopstvenim vršnjacima i pajtašima“. Jeste da ta družina baš i ne vrvi od polemičara, ali kao materijal za satiričnu obradu uopšte nisu rđavi.

P.S.

Budući da me proglasiše desničarem, ne bi bilo lepo da ne izrazim solidarnost sa Svetinim jalovim žalom za vremenima u kojima su književni nacionalisti bili gospoda. Slažem se da su današnji pisci, kako nacionalisti, tako i oni drugi – o tempora, o mores – prilično „komercijalno“, dodao bih i estradno nastrojeni. Istina, i u komercijalnim i u estradnim tendencijama žešće kaskam za Svetom, ali prihvatam svoj deo odgovornosti. I kada bi od tih grehova mogao da nas opere po jedan komplet Fricovih sabranih dela, odmah bih nabavio dva. Jedan za Svetu, jedan za sebe. Da ih poslažemo u regale i pozovemo ekipu iz Storija da nas fotografiše.