Upravljanje tokovima misli

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Nikada do sada takva izjava nekog ruskog zvaničnika nije se mogla čuti ni u kuloarima. Veliki broj svetskih medija preneo je Putinove reči, ali se nisu daLje udubLjivali u njihovo značenje. Šta je stvarna pozadina ovog stava?

Zar boljševici nisu porazili armiju „belih“ i intervencionističke trupe? Nije li SSSR podneo najveće žrtve, a ipak najviše doprineo pobedi u Drugom svetskom ratu? Zar nije postao druga najveća globalna sila? Nije li prvi čovek u kosmosu bio Jurij Gagarin? Na šta je tačno Putin mislio?

„Upravljanje mislima“ – to je pitanje stabilnih sociokulturnih vrednosti, odnosno kulturnog obrasca. Još od perioda klasične Grčke kulturni obrazac se temelji na kulturnim ustanovama, odnosno javnim institucijama, putem kojih se formira opšte društveno prihvatanje prepoznatljivih vrednosti (utemeljenih u obrascu kulture). Bez jasnog kulturnog obrasca nije moguće definisati ni nacionalne interese, odnosno kulturni identitet. Narodi koji su živeli u SSSR nisu uspeli da postave novi kulturni obrazac u kontekstu jedne dugoročne perspektive. Lenjin nije reformisao dotadašnji kulturni obrazac Rusije, već ga je radikalno srušio, a marksističko-komunistički za koji se zalagao, kao i njegovi naslednici, pokazao se neutemeljenim.

Sve što se događalo narodima u SSSR-u od dvadesetih godina do kraja prošlog veka samo je potvrdilo pravilo da nacionalni, politički i ekonomski programi propadaju ako se ne temelje na vrednosno stabilnom i opšte prihvaćenom kulturnom obrascu. Tako je bilo „od kada je sveta i veka“ i tako će uvek biti. Na to je mislio Putin!

Izjava Putina mogla bi se odnositi i na naše prilike. Pažljivijom analizom političkih, kulturnih i ekonomskih procesa u Srbiji tokom poslednjih sto godina, tačnije od 1918. godine, jasno se može zaključiti da Srbi nisu uspeli da postave jasan kontinuirani kulturni obrazac. Taj nedostatak direktno je uticao na nemogućnosti definisanja društvenih vrednosti, nacionalnog interesa, odnosa prema susednim narodima, na stabilnost i kontinuitet u radu institucija, odnosa unutar društvenih struktura, društveni položaj crkve. O tome je svojevremeno opširno pisao i Slobodan Jovanović. Srpska politička elita potrošila je ceo jedan vek baveći se jednim-te-istim pitanjima a da nije postavila trajniji kulturni obrazac koji bi u dinamičnim društvenim i međunarodnim okolnostima bio garant očuvanja osnovnih nacionalnih i kulturnih vrednosti.

Posebno je karakterističan period posle Drugog svetskog rata, kada se na ideološko-političkim osnovama uspostavlja jugoslovenski „kulturni obrazac“. Najviši domet kritike toga obrasca nije išao dalje od potrebe određenih promena unutar njega samoga. Neutemeljen u obrascima kulture ovaj hibridni „marksistički kulturni obrazac“ urušio se, kao i cela država Jugoslavija, čim je nestalo spoljne podrške.

Srbija je u 21. vek ušla bez kulturnog obrasca kojim bi se kontinuirano rešavali nacionalni, politički i drugi izazovi vremena – Kosovo i Metohija, Raška, Srbi van Srbije, autonomija Vojvodine, koncept privrednog rasta, odnos države i crkve, razumevanje istorijskih događaja i ličnosti…

Politika vladajuće oligarhije, bez obzira kojoj partijskoj grupi pripadala, ne oslanja se na moderne kulturne ustanove i javne institucije. Upravo nedostatak kulturnog obrasca omogućuje da isključivo interesi ličnog i privatnog postanu dominantna društvena vrednost i pokazatelj uspešnosti. Integritet ličnosti izgubio se u malom sitnom komformizmu! Posledica toga jeste razjedinjeno i nesigurno društvo – „loše beskonačnosti“, bez kontinuiteta, u stalnim unutrašnjim lutanjima i podložno „upravljanju tokovima misli“ interesima drugih.