Vučićeva predizborna oda radosti

U stilu čuvene Šilerove „Ode radosti“ („Radost divan dar…“) definisao je na svoj način pojam sreće: „Ne postoji ništa važnije niti lepše, niti veće, što čovek može da sanja, da uradi za zemlju koju voli, za svoju zemlju..“ Bio je to uvod u prozaično nabrajanje rezultata naprednjačke vlade, naravno i pre svega, i premijera lično: izbegnut bankrot zemlje, stabilan budžet, obezbeđene brojne investicije, izgrađene desetine kilometara novih puteva, ugled Srbije u svetu veći nego ikad, stabilna budućnost…

Nacija, nažalost, teško može da podeli radost sa svojim premijerom. Velika većina smatra da postoji mnogo srećniji narod i i zemlje u svetu od Srbije – koju oni takođe vole. Razlozi nezadovoljstva su poznati. Dovoljno je spomenuti FAP, Bor, Resavicu, Železaru Smederevo, vojvođanske paore, mnogobrojna preduzeća i firme koji ne isplaćuju zarade, armiju ljudi bez posla, prosvetne i zdravstvene radnike… Izgleda da su ostvarenim rezultatima, osim Vlade i parlamentarne vladajuće većine, jedino zadovoljni MMF i Svetska banka, ali oni stanje ocenjuju iz svog interesnog ugla, a osim toga nemaju tu „sreću“ da žive u ovoj zemlji.

Nije zadovoljan ni Fiskalni savet. Iz ove nezavisne institucije su upravo u predvečerje odluke o izborima stigle ne baš ohrabrujuće ocene dosadašnjih reformi. Suština je da su reforme zaustavljene, a javne finansije još nisu ozdravile, preveliki su fiskalni deficit, brzo rastući javni dug i visoka nezaposlenost. Reforme javnih preduzeća nisu sprovedene, privatizacija ne ide po planu. Sve u svemu, postoji rizik da se i pozitivni trendovi zaustave. I premijer je izrazio nezadovoljstvo stanjem u pravosuđu i rezultatima borbe protiv korupcije. U svakom slučaju, kako je ovih dana pokazalo istraživanje Faktora plus, ekonomija i nezaposlenost su glavne teme koje stoje pred novom vladom. Saga o penzionerima – zaštićenim, „sa nikad većim penzijama“ i oštećenim je odavno završena. Podela među penzionerima je maestralno izvedena u izbornoj kombinatorici. Uz to, nikad nismo saznali koliko PUPS ima sledbenika.

Evropski put Srbije i dalje je neizvestan i trnovit. Tu je već poznato uklještenje između EU i Rusije, a Kosovo i dalje ostaje ključni dugoročni problem. Mnogi dogovori pod briselskim okriljem su postignuti, ali se ne ostvaruju. Komesari EU nas stalno tapšu po ramenu, „otvarajući“ tobože nova poglavlja. Premijer je, doduše, obećao da će Srbija za četiri godine „biti pred vratima Evrope“ i da ćemo „dostići evropski standard“. Pred vratima smo već podosta godina, a ako ostanemo i posle te četiri, bilo bi lepo da se ostvari bar drugi deo njegovog vidovitog sna.

Vratimo se i predstojećim izborima. Premijer je formalno prešao u „tehničare“, mada se ta razlika ne primećuje. Naprednjaci su okupili sedam stranaka različite istorijske i ideološke prošlosti, od kojih teško da bi se ijedna samostalno i približila cenzusu, ali kad se sve sabere, pobeda koalicije „Aleksandar Vučić – Pobeda Srbije“ ostaje najizvesnija. Uostalom i predsednik Republike, ustavni predsednik svih građana je, saopštavajući odluku o izborima, javno ponudio svoje usluge naprednjacima. S druge strane, opozicija je mnogo vremena potrošila baveći se personalnim problemima, opterećena liderskom sujetom, i biće uspeh ako njenih pet-šest kolona postigne bar jedno – da ne dobijemo opet totalitarni parlament.

Političari uspešno manipulišu javnošću, zloupotrebljavajući institucije sistema u jednom interesu – da sačuvaju i ojačaju svoju poziciju. Ili kako je to, pre jednog i po veka, formulisao slavni mislilac Niče – u pitanju je volja za moć. Sve u svemu, izborna trka je počela, čak i pre nego je starter dao znak i biće nešto duža od maratona. Jedna od glavnih bitaka biće ona za Vojvodinu. Ta bitka se odavno zahuktala.