Zakon ignoriše Lisabonsku konvenciju

Studenti iz inostranstva dolaze sa potvrdama fakulteta iz kojih je evidentno sve što je bitno: naziv ispita koji je položen, vrsta ispita (obavezan, izborni, završni), ostvarene aktivnosti tokom studija, broj ostvarenih bodova za svaki ispit, pa čak i ocena profesora.

Overen prevod takve fakultetske potvrde od strane opunomoćenog sudskog tumača, međutim, nije dovoljan da nadležni organ verifikuje ili potvrdi donosiocu zvanje koje je stekao. Mi smo napravili naš specijalitet: nostrifikacija u Srbiji. Procedura priznavanja okončanih perioda studija je identična sa procedurom kada student tokom studija prelazi sa jednog fakulteta na drugi fakultet.

Zakon nije uzeo u obzir da lice koje ima zvanje ne želi da nastavi studije u Srbiji, već da se zaposli sa zvanjem koje ima. To jednostavno nije moguće! Ministarstvo prosvete će lice da uputi na fakultet, kako je predviđeno našim zakonom. Koji fakultet je nadležan da prizna konkretno zvanje kojim lice raspolaže – nije problem Ministarstva prosvete.

Šta lice da radi? Može da šeta od fakulteta do fakulteta širom Srbije i da slučajno naleti na fakultet koji u svom programu ima slične ispite i aktivnosti koje je lice savladalo. Konkretni fakultet kome se lice obraća bavi se istraživanjem ekvivalencije programa studija u inostranstvu sa programom studija fakulteta. Ovo se završava zahtevom fakulteta da lice polaže dopunske ispite kako bi došlo do diplome u kojem dobija zvanje našeg fakulteta kome je podnelo molbu. Ova složena procedura se zove nostrifikacija, kojoj je zapravo nepotrebna Lisabonska konvencija.

Jasno je da uz ovakva rešenja o slobodnom protoku inteligenicije u pravcu Srbije nema ni govora jer je srpskim fakultetima zakonom dat monopol. Ima li lojalne konkurencije u Srbiji u kojoj se zakonskom odredbom o nostrifikaciji visokoškolskog dostignuća u inostranstvu, po svaku cenu, pod zaštitu države stavlja naš univerzitetski „brend“?

Prehodno navedeno zahteva hitno usaglašavanje našeg zakona sa odredbama konvencije.