Zašto ne razumemo Havela?

Zahtev za bombardovanje potpisale su i mnoge ovdašnje javne ličnosti, danas uglednici našeg političkog i javnog života, ali još strašnije od samog bombardovanja, bolnije i jezivije, bilo je to što mi jesmo učestvovali u izazivanju ratova i u ratovanju u bivšoj Jugoslaviji i što to nikada niko ni iz demokratske vlasti nije priznao u Narodnoj skupštini posle 5. oktobra 2000. godine kao grešku i time raskrstio sa vladajućim zabludama, oslobađajući svoje građane zatočeništva kolektivne krivice, ali i stavljajući time odgovornost za učešće u budućem političkom životu pred svakog svog građanina pojedinačno.

Problem, dakle, ne nastaje kada Havelov stav navodimo kao činjenicu, niti kada kažemo da nas je taj njegov stav zaboleo, kao i surovo bombardovanje koje mnogi nisu preživeli, problem nastaje kada naši kulturni poslenici, kao što se navodi u pomenutom tekstu, očekuju zahvalnost od Vaclava Havela za igranje njegovih drama, očekujući da prekrši svoje principe i da prećuti siledžijstvo tadašnjeg srpskog režima zbog ličnog odnosa i iz ličnih razloga. Zar su njegove drame igrane da bismo računali na njegovo ćutanje, nekakvu pravdu i emocije kada nam zatrebaju?

Čitali smo Havela, igrali i gledali u pozorištima, a nismo ga razumeli. Zašto?

Da nije bio otvoren, oštar, principijelan i dosledan u borbi protiv svakog totalitarizma, ne samo protiv čehoslovačkog i sovjetskog, i to u ime ljudskog dostojanstva, a ne u ime neke ideologije ili trenutno isplative političke opcije, Vaclav Havel ne bi bio „princ disidenata“, a da je bio zahvalan ne bi bio disident.

Kalkulisanje zahvalnostima odlika je malih, zatvorenih sredina palanačkog duha koje bez obzira na veštu komunikaciju sa svetom ostaju sitničave i uskogrude, ne dozvoljavajući nikome i ničemu da prođe što nije u njihovoj mreži i pod njihovom kontrolom. Nije to novčana korupcija belih mantila koja se može zakonski sankcionisati i iskoreniti, to je duhovno ucenjivanje i iscrpljivanje, raspolaganje mogućnošću, čak sigurnošću da će „usluga“ biti uzvraćena – ako je igranje drame usluga piscu. To je korupcija i trgovina duhovnim vrednostima na koju predugo ovde u kulturi pristajemo i prihvatamo kao jedini vid opstanka, a ko se ne uklapa u to – ne postoji.

Vaclav Havel nam je ulivao nadu da se u savremenom svetu može opstati i bez ulaženja u postojeće političke partije, i bez svakodnevnog osnivanja novih, svojih ličnih partija i moćnih klanova, držeći se starinskih principa pristojnosti i dostojanstva čoveka (nisu to nikakve evropske inovacije), uvek istih i jednakih prema svemu i svima, a da se u kulturi može i mora meriti samo vrednost.

Za to vreme, mi smo ovde bili omađijani mogućnostima višepartijskog sistema razumevajući ih kao šansu za svakoga od nas da ima svoj centar moći, politizujući sve što je moglo da se ispolitizuje, opčinjeni harizmama lidera političkih partija koji su za nas bili i ostali nosioci vrhunskih vrednosti.

Dok smo potpuno zaboravljali da nismo iskoristili ni onu prvu slobodu, slobodu mišljenja, Vaclav Havel je radio u skladu sa onim što je mislio i govorio.

Zašto mi danas ne znamo da li smo i po čemu bili drugačije društvo u socijalističkom bloku, šta je tu bilo dobro, a šta loše, ko je bio u komunističkoj partiji i zašto, da li smo pobednici ili pobeđeni, da li se novac bacao na kulturu ili nije dok smo mi kao pojedinci držali iste pozicije kao danas, da li je nama oduzeto nešto što nam je pripadalo (brži razvoj, ulazak u EU) ali je to nepravedno dato Česima i Slovacima, zašto su i četrdesetpeta, i devedeseta, i dvehiljadita bile uvek konačna rešenja za nas dok je Havel podsećao da konačnih rešenja nema, da ima samo stražarenja i budnosti nad ljudskim dostojanstvom i sopstvenom pojedinačnom odgovornošću?

Bombardovanje jeste bilo strašno, ali da li su muze zaćutale u Beogradu dok su topovi gruvali po bivšoj Jugoslaviji kao što su to pozorišta obećavala?

Da li je pozorište Atelje 212 hranilo Havela i njegovu porodicu dok je bio u zatvoru „kada su iz SSSR-a stizale jasne zabrane“ ili je Havel hranio Atelje 212 i njegovu publiku duhovnom hranom kao sjajni dramski pisac? Zašto je nama toliko teško da razumemo njegov jednostavni princip?

To su pitanja na koje bi valjalo imati prave odgovore. Ti dobri i pravi odgovori poslužili bi nam da saznamo zašto su kod nas decenijama, posebno tokom kriza i ratova, propadale sve humanističke ideje, svi dobri pokušaji i jednostavni plemeniti zahtevi građana iza kojih nisu stajale političke partije, ideologije, centri moći i novca.

Ako je Havel „nezahvalni princ disidenata“, da li su onda naši prinčevi dramaturgije nezahvalna deca komunizma koja su navikla da komuniciraju samo iz pozicija moći, lične sigurnosti i uzvraćanja usluga? Ili se ovakvim odnosom prema Havelu zadovoljava trenutni nagli zaokret vlasti od evroentuzijazma ka populizmu pred predstojeće izbore?

Ipak, šta god da je u pitanju, verujem da je Atelje 212 igrao „Audijenciju“ Vaclava Havela zato što je to dobar komad, da je to bilo radi naše kulturne sredine i publike, kao i sopstvenih duhovnih potreba, a ne za inat sovjetskoj ili čehoslovačkoj ambasadi ili, još gore, iz površnih mondenskih pobuda da se demonstrira sloboda javne reči u jednoj socijalističkoj zemlji kakva je tada bila Jugoslavija i moć njene kulturne elite.

Autorka je dramaturg