Istraživanja pokazuju da je mali broj dece sa smetnjama u razvoju uključen u obrazovni sistem u Srbiji, ali zvanične statistike o tome nema. Država je proteklih godina preduzela niz mera za unapređenje pravednosti i kvaliteta obrazovanja, ali i pored toga više od 20.000 dece uzrasta od sedam do 14 godina ne pohađa osnovnu školu, iako je obavezna. Osnovno obrazovanje završi 63 odsto dece iz romskih naselja, ali samo trećina na vreme, dok između 12 i 20 odsto učenika iz seoskih sredina napusti osnovnu školu, istakla je juče Tanja Ranković iz Unicefa na sastanku Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju.
Prema njenim rečima, oko 85 odsto učenika pohađa srednju školu, ali svega 60 odsto najsiromašnije dece i 19 odsto Roma. Rankovićeva je ocenila da proces inkluzije nije lak, ali da je realističan i da je uvođenje inkluzivnog obrazovanja uticalo da podizanje kvaliteta obrazovnog sistema u celini i podstaklo nastavnike da unapređuju svoj rad.
Rezultati spoljašnjeg vrednovanja kvaliteta rada škola pokazuju da sve veći broj obrazovnih ustanova u Srbiji vodi računa o potrebama svih učenika prilikom programiranja načina rada. Pokazalo se da su škole koje su jednako posvećene obrazovanju svih učenika, dobre u svih sedam oblasti kvaliteta koje se procenjuju prilikom spoljašnjeg vrednovanja. Ipak, analiza ukazuje da nastavnici nedovoljno primenjuju formativno ocenjivanje, kao i da škole moraju posvetiti više pažnje individualizovanom pristupu i diferenciranoj nastavi.
– Spoljašnje vrednovanje je potvrdilo da kvalitetno inkluzivno obrazovanje nije vezano za materijalne uslove u kojima škole rade. Najveći broj primera dobre prakse sreće se upravo u školama u siromašnim sredinama i izdvojenim i kombinovanim odeljenjima u obrazovnim ustanovama u seoskim područjima – kaže za Danas Jasmina Đelić, iz Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Iskustva članova Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju pokazuju da nastavnici označeni kao primeri dobre prase nisu prolazili neke velike obuke o ovoj temi. Kako se čulo na jučerašnjem skupu, dobri nastavnici su dobri za svu decu, a oni koji rade loše nisu dobri ni za jednog učenika, bez obzira da li je reč o detetu kome treba dodatna podrška ili ne. Argument da nastavnici u redovnim školama nisu dovoljno obučeni za rad sa decom sa smetnjama u razvoju psihološkinja Milena Jerotijević ocenjuje kao „paravan za sopstvenu profesionalnu nekompetentnost“.
– To je floskula, jer su nastavnici obučeni da rade i da podržavaju svako dete. Oni mogu imati nedoumice kada su u pitanju specifičnosti u ponašanju pojedinih učenika, ali na raspolaganju su im seminari stručnog usavršavanja, priručnici i Mreža podrške inkluzivnom obrazovanju – kaže Jerotijevićeva za Danas.
Pomoć
Mreža podrške inkluzivnom obrazovanju okuplja oko 120 članova koji su geografski raspoređeni po celoj Srbiji, a informacije o njenom radu se mogu dobiti u školskim upravama. Na pitanje kakvu vrstu pomoći zahtevaju škole i nastavnici, Jerotijevićeva odgovara da jedan broj prosvetnih radnika traži potvrdu da li je ono što rade dobro, a drugi vid podrške je u sredinama u kojima postoje otpori i negativni stavovi prema inkluzivnom obrazovanju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
