Govornici „južnjačkih dijalekata“ su personifikacija neuspešne ili nedovršene modernizacije – to su ljudi koji su jednom nogom kročili u grad, ali su drugom još uvek u selu. Zato se njihov govor i ponašanje doživljavaju kao karikatura i groteska, a oni kao smešni, neobrazovani, problematičnih političkih i moralnih stavova – kaže Tanja Petrović, lingvistkinja i antropološkinja u Naučnoistraživačkom centru Slovenačke akademije nauka u LJubljani, objašnjavajući zašto južnjačke dijalekte vezujemo za nisku kulturu, što je problem kojim se bavila u nedavno objavljenoj studiji „Srbija i njen jug“.
P { margin-bottom: 0.21cm; }
Ona dodaje da se previđa činjenica da je u tom delu Srbije veliki broj važnih urbanih centara i „uporno zaboravlja da su protesti protiv Miloševića počeli upravo tamo“.
* Mi imamo lepu književnost na dijalektu, dela Bore Stankovića, Stevana Sremca npr. ne čine nam se kao manje vredna…
– Ta dela su deo nacionalnog kanona i tretiraju se kao visoka umetnost, ali ne treba zaboraviti da su to dela koja govore o orijentalnom, romantičnom srpskom jugu iz perioda pre modernizacije. Praktično je nemoguće i zamisliti književno delo na današnjem „južnjačkom dijalektu“ koje bi postalo deo nacionalnog književnog kanona. Književno stvaralaštvo na dijalektu uglavnom ostaje u uskim lokalnim okvirima.
* Koliko jezička standardizacija, koja učestvuje u konstruisanju dominantne jezičke ideologije, doprinosi toj disproporciji u vrednovanju dijalekata?
– Ideologija standardnog srpskog jezika temelji se na privilegovanju određenih dijalekata i isključivanju drugih. Zato je tako rasprostranjeno ubeđenje da se u Valjevu ili Užicu govori čisto i pravilno, dok su govori juga Srbije nepravilni, pokvareni. Ideja da su ti dijalekti pokvareni ima zapravo dugu istoriju. Oni se smatraju previše hibridnim da bi se doživeli kao pravi srpski. Lingvista Pavle Ivić je zapisao da Nišlija nikad ne može u potpunosti naučiti srpski standardni jezik. To ne samo da nije tačno, nego je, opet, u suprotnosti sa samom idejom standarda: to mora biti dogovoreni jezički kod koji je svima dostupan. Stoga, ako Nišlija zaista ne može da nauči standardni jezik, onda nešto debelo nije u redu ne sa Nišlijom, nego sa standardom.
* Čini se da mi srpski jezik doživljavamo isključivo kao standard?
– U srpskom društvu se dijalekti ne doživljavaju niti kao legitimno sredstvo komunikacije, niti kao kulturna vrednost. Pojave poput kajkavskih i čakavskih festivala sa nacionalnim dosegom u Srbiji je skoro nemoguće zamisliti. Kada se govori o negovanju, čuvanju srpskog jezika, misli se isključivo na jedan jezički model, i time se isključuju i sami govornici i njihove realne jezičke prakse. Naravno da jezički standard treba održavati i razvijati, učiti u školi i održavati nivo jezičke kulture, ali ne treba da zaboravimo da to nije jedini srpski jezik, niti treba da bude.
* Koja je onda svrha srpske dijalektologije?
– Srpska dijalektologija se i sama definiše kao ruralna; ona je usmerena na seoske govore, i čak ni kad su oni u pitanju, njen cilj nije prikazivanje realnog stanja na terenu – to se smatra pitanjem sociolingvistike – nego rekonstrukcija nekog čistog, idealnog dijalekta, nedotaknutog uticajima drugih govora i standarda – dakle dijalekta koji niko ne govori, i verovatno ga nikada nije ni govorio. To deluje kao čisto akademski cilj, sam po sebi neproblematičan, ali ovakva dijalektološka praksa proizvodi predstave o jeziku i njegovim govornicima koje imaju kulturne, društvene i političke posledice. Sa čime se onda suočavaju Nišlije, Vranjanci i ostali „južnjaci“? S jedne strane njihov govor nije više pravi, čisti dijalekat, to nije više jezik „Ivkove slave“ i „Koštane“, nego neka „pokvarena“ mešavina. Nameće im se nostalgična ideja o prošlosti kada je dijalekat bio čist, a s druge strane im se nameće standard kome treba da teže, a za koji im ponavljaju da ga nikada ne mogu savladati. A niko im ne kaže da je upravo taj njihov jezik jedino što je važno, da je sam po sebi legitiman, funkcionalan, bogat, zanimljiv. Da treba da ga govore sa uživanjem i bez stida.
* Imaju li naši normativisti empirijske podatke za to što propisuju?
– Nemaju, njih ne zanima empirija i realna upotreba jezika. Normiranje jezika u Srbiji se doživljava kao upravljanje jezikom, njegovo negovanje, kako se kaže u aktuelnoj kampanji Negujmo srpski jezik, odvija se isključivo od sveznajuće elite prema govornicima. To je i najveći problem ove kampanje: ona ne uzima u obzir društvenu realnost – to da srpski jezik koji treba negovati nije samo jezički standard, i to da jezik i njegovo normiranje imaju ozbiljne društvene i političke posledice. Normiranje ne služi samo negovanju, nego proizvodi i isključivanje, ismeva, proglašava manje vrednim, zato što nemaju svi podjednak pristup standardnom jeziku. Ja verujem u najbolju nameru ljudi koji stoje iza ove kampanje, ali je problem što se to dešava u društvenom kontekstu u kome Romu, čistaču ulice, standardni jezik u realnosti ne znači ništa, jer njemu nije dostupna sfera komunikacije u kojoj se taj jezik koristi. U tom smislu ova kampanja zaista jeste rasistička, čak možemo reći i da je nasilna, i u strašnom je raskoraku i sa društvenom i sa jezičkom realnošću. Dalje, ova kampanja zasniva se na staroj, dobro poznatoj priči o ugroženosti srpskog jezika, a iz novije istorije dobro znamo da takve priče ne donose mnogo toga dobrog. Čini mi se da je razlog za pojačanu aktivnost naših elita na ovom polju to što im pomalo izmiče tlo pod nogama: moderna komunikacijska sredstva omogućavaju govornicima daleko veću slobodu u upotrebi jezika u javnoj sferi tako da se njihov autoritet značajno umanjuje. Takođe, sve je više mladih, dobro obrazovanih lingvista sa bogatim međunarodnim iskustvom koji odlično razumeju društveni kontekst, posledice preovlađujućih praksi standardizacije i u centar interesovanja stavljaju govornike. Neophodna je javna rasprava o ovim pitanjima, jer se jezička politika tiče svih državljana Srbije.
Jezička ideologija
* Možemo li da objasnimo pojam jezičke ideologije i mesto dijalekata u tom kontekstu?
– Jezička ideologija predstavlja skup predstava o jeziku koje su povezane sa društvenim odnosima, iz tih odnosa proističu i istovremeno ih konstituišu. Sama upotreba jezika nije nešto spontano i ideološki neutralno, već izbori koje pravimo između različitih jezičkih elemenata imaju društveno relevantna značenja. Preovlađujuća jezička ideologija u Srbiji ukazuje na to da se srpski standardni jezik u suštini nikad nije emancipovao dovoljno da bude sredstvo komunikacije koje pripada svima. Govori Užica, Valjeva su dijalekatski markirani, ali se doživljavaju kao pravilni i čisti, govornici tog područja odrastaju sa idejom da su spontano naučili standardni jezik, za razliku od govornika dijalekata na jugoistoku Srbije, kojima se čak često govori da uopšte ne mogu u potpunosti da usvoje srpski standard. To naravno ukazuje na velike disproporcije, čiji su uzroci povezani sa modernizacijskim procesima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
