Na ivici razuma

Takođe su objavljeni i romani Valpurgijska noć (originalna priča o vrsti vampirizma) i Beli dominikanac . Majrink je pre svega mističar, a potom i pisac i sva njegova dela prožeta su tajanstvenošću i kontaktima sa natprirodnim silama sveta, što ga u književnom smislu čini posebnim. Mistika kao da je procvetala njegovu maštu jer je on svakom mitskom verovanju dodavao ličnu interpretaciju.

Roman Zeleno lice počinje tako što se nizu osoba u Holandiji ukazuje čovek sa zelenkasto-zlatnim licem koji potom nestaje i nemoguće ga je naći. To je večni Jevrejin Ahasfer, kažnjen da nikad ne umre jer nije Hristu dozvolio da se odmori na putu do Golgote. Takođe postoji i analogija sa sličnim mitom o Holanđaninu Lutalici, čim je radnja smeštena u Holandiji. Treća uloga Ahasfera u romanu je uloga vrste demona koji prati ljude od nastanka sveta. Te brojne uloge su pomalo konfuzne, ali Majrink svoje osnovno učenje zasniva na paralelizmu racionalnog i iracionalnog sveta, smatrajući da je mistika uvek prisutna ako umemo da je vidimo.

Za tumačenje ove knjige korisne su i izvesne biografske odrednice o piscu. Majrink (1868-1932) je bio poslovan čovek koga su nepošteno optužili za proneveru. Šuškalo se oko toga da je u stvar bila umešana i neka žena. Bio je u zatvoru i kad su sve optužbe odbačene pokušao je da se ponovo bavi istim poslom. Međutim, problem je nastao zbog činjenice da je tokom vremena zatočeništva izgubio svoju klijentelu. Očajan, odlučuje se na samoubistvo u čemu ga sprečava neobična brošura koju je dobio ispod vrata – koja se bavi okultizmom i magijom. Docnije ih proučavajući postale su mu inspiracija za velike književne teme.

Okosnica Zelenog lica je ljubavna priča između dvoje mladih ljudi, inženjera Hauberisera i Eve fon Drause. Pisac ne bira imena nasumice – Evino ime nosi metafizičko poreklo. Oni se upoznaju i zaljubljuju u jeku šarolikih mističnih zbivanja. U prvom poglavlju Hauberiser odlazi u neobičnu radnju, Salon drangulija Herberta Grina, gde pronalazi najrazličitije stvarčice, pa i pornografske sadržine. Upoznaje Grina, čoveka zelenog lica čiji je govor mističan i neobičan. Zajedno sa Grinom u radnji radi i izvesni Citer Arpad, prevarant koji docnije varajući hara gradom. Kad kasnije inženjer pokuša da nađe Grina, ispostavlja se da on nikad nije ni postojao već radnju drži samo Arpad. Slično se dešava svim ljudima koji su u to vreme ugledali čoveka zelenog lica. NJemu je nemoguće ući u trag.

Likova ima možda previše, ali su svi sasvim zanimljivi. Tu je nadljudski snažan izvestan Zulu, crnac koji radi u cirkusu, a da je svojevremeno u svom plemenu bio vrač. Potom je tu i Hauberiserov prijatelj baron Pfejl, te lekar Sefardi, zaljubljen u Evu. Inženjer i Eva se upoznaju prilikom posete jednoj spiritističkoj seansi, grupi zaluđenika opsednutih mističnim temama. U društvu su tetka koja tvrdi da je Gabrijela, ženska varijanta istoimenog anđela, obućar Klinkherbok koji tvrdi da je Avram, a Svamerdam, ćaknuti skupljač leptira, smatra da je kralj Solomon. Sve ovo bilo bi većini realista savršeno smešno, da se ne završava verskim ludilom i dvostrukim ubistvom. Majrink sam za te spiritiste kaže da su kao žedni u pustinji koji idu za fatamorganom, ali njihovom čeprkanju po mistici, dodaje i takođe mističnu, tragičnu dimenziju. Ovi likovi će se složiti međusobno kao kockice.

Mistični koncept Ahasfera zasnovan je na tome što ga Majrink smatra unutrašnjim čovekom u svima nama koji nije okusio smrt, prema tome treba da bude predmet ljudske potrage. Psihoanalitički bi to bio nad-ja, a čisto književno gledano pronalazak sebe kao ličnosti. S obzirom na demonske karakteristike Večnog Jevrejina, ovo bi pre ličilo na crnu magiju nego na mistiku. U prlog toj tezi je i uloga zelenog anđela u romanu Anđeo sa zapadnog prozora koji takođe predstavlja čoveka, samo s avetinjske strane i nedvosmisleno biva povezan sa zlom. Možda ne i u vreme Zelenog lica , ali svakako u ovom drugom romanu zeleno je boja đavola (nema nikakve veze sa zelenilom islama). Nalaženje sebe posredstvom Ahasfera ima pre psihološku nego religijsku orijentaciju – isključuje potragu za bogom i uvodi potragu za sopstvom. NJegov najdublji momenat je verovanje da čovek može fizički postojati na dva mesta u isto vreme.

Hauberiser i Eva teže mističnom braku koji je takođe česta tema Majrinkovih knjiga. Pojavljuje se i u Anđelu i u Golemu . Pisac neguje kult androgina, savršenog bića koji nastaje spojem komplementarnih parova i ima atribute besmrtnosti. Posle Evine smrti, njen verenik pokušava da se ubije, ali ga Ahasfer sprečava u tome. On mu obećava skoro jedinstvo s voljenom u koje se može pouzdati. Hauberiser se smiruje i njegova mirnoća zbunjuje prijatelje, objektivno pomalo ludački delujući. Iracionalna radnja sad ulazi u svoj maksimalan zamah, jedva dotičući ivicu realnog.

Tema apokalipse u Amsterdamu rešava probleme glavnog junaka. Pred njim se otvara egipatski svet u kome stoluje njegova Eva. On postoji na dva mesta istovremeno – u Amsterdamu koji se ruši i nestaje kao i u egipatskom svetu onostranog. Međutim, sama apokalipsa je iznuđeno rešenje koje više govori o piščevom duševnom stanju nego o mističnim ubeđenjima. Majrink je u Hauberiserov slučaj očito dodao dosta autobiografskih elemenata i to iz perioda kad je bio duboko uronio u očajanje. Zeleno lice jeste mistično pisano, ali se bolje može protumačiti kao stanje duha ili sećanje na stanje duha njegovog stvaraoca, nego kao vizionarska imaginacija. Uprkos svemu, knjiga je maštovita i originalna, što Majrinkovi čitaoci s pravom očekuju.