Gotovo svi prethodni vlastodršci bivali su od strane huliganskih i sličnih polupijanih grupa pozdravljani starim dobrim: „Spasi Srbiju i ubi se…“ Pa onda „Slobodane“, „Zorane“, „Koštunice“ ili „Borise“ – već po periodima, zaslugama i ličnoj naklonosti. Nesvakidašnji incident u kome ćelavi navijač tokom uživo prenošenog prekida utakmice uleće pred kameru RTS i urla „Vučiću, pederu!“ promenio je, međutim, obrazac opozicionog skandiranja u Srba.
P { margin-bottom: 0.21cm; }Pretpostavljam da će se razularene grupe oponenata Aleksandru Vučiću i dalje izražavati upravo na ovaj način, do kraja njegovog administriranja Srbijom – ma koliko dugo to moglo da traje. A trajaće, očigledno, podosta.
Pre nego što se pozabavimo ispadom surduličkih socijalista, trebalo bi fenomenološki razmotriti pomenutu parolu, u svetlu njene vrtoglavo stečene popularnosti:
Odvija se meč (visokog rizika) Srbija – Albanija, dron je uleteo na teren, Stefan Mitrović dohvatio i sa kanapa skinuo velikoalbansku zastavu, dolazi do otimanja, do tuče i do opšteg meteža. Situacija ozbiljna, dramatična, utakmica prekinuta. Predrag Strajnić vodi intervju sa Ivicom Kraljem. Izvesni Igor Mikić iz Žarkova (navodni član SRS) iskače pred TV kameru i… ulazi u istoriju.
Mikićev istup predstavljao je šlag na torti, potpuno neočekivan incident koji se događa u okviru većeg, ozbiljnijeg, isto toliko neočekivanog incidenta. Krajnje fantazmagorično, zapanjujuće i – uz Strajnićevo zabezeknuto negodovanje – urnebesno smešno iskustvo. Navijači su, naravno, i pre pomenutog događaja umeli da uzvikuju „Vučiću, pederu!“ Svako a posteriori podsećanje na ovu parolu, međutim, nosi nezaboravan (najgledanijim TV prenosom ovekovečen) pečat apsurdne komike i naciji svojstvenog inata. Pretpostavimo li da upravo Vučić stoji iza najvećeg dela negativnih kampanja u Srbiji, Mikićev incident možemo doživeti i kao Božje otkrovenje, vraćanje karmičkog duga, zadovoljenje kosmičke pravde.
Nedavno skandiranje surduličkih socijalista, znači, moramo posmatrati iz ovde predočene perspektive metatekstualnosti. Mladi ljudi, puni energije – jasni, čvrsti, odlučni, kao, uostalom, i svi socijalisti – putovali su ceo dan u nekom zagušljivom autobusu. Treba se izboriti s dosadom i klaustofobijom drumskog prevoza. Nije teško zamisliti gajbu piva ili flašu rakije koja kruži od ruke do ruke. Onda izlazak na svež vazduh, pred najveću halu u državi, u srcu dvomilionske prestonice. Iznenadan prodor kiseonika u pluća i alkoholom intoksiniranu krv, zaglušujuća muzika trubača, potreba da se obeleži trenutak, da se oseti život, da se ostane mladim i buntovnim, da se uradi nešto nepromišljeno i kontroverzno…
Orkestrirana provokacija, patološka želja za ponižavanjem jačeg koalicionog partnera ili zakasnela potreba za adolescentskim samodokazivanjem? „Pitanje svih pitanja“ – rekao bi, verovatno, Koštunica. Vučić nam se, međutim, pokunjio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
