Hrvatska operacija „Oluja“ je bila genocid

 Ipak, u ovom slučaju Srbija dokazuje da kombinacija faktora, uključujući činjenicu da je veliki broj ljudi napadnut i ubijen zbog mržnje i namere hrvatske vlasti, čini da ovu operaciju možemo smatrati genocidom, kaže za Danas Pravo Vilijam Šabas, član pravnog tima Srbije u sporu sa Hrvatskom pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu i jedan od najvećih stručnjaka za genocid.

On dodaje da bi trebalo da imamo na umu da je Srbija odgovorila na tužbu Hrvatske, a Hrvatska je zatražila od suda da „usvoji daleko širi i liberalniji stav prema krivičnom delu genocida nego što je to bio slučaj 2007. u parnici s Bosnom“.

– Naravno, što je pristup suda definiciji genocida širi, to je jači argument Srbije da je genocid počinjen. Ali Srbija takođe apeluje na sud da se drži pristupa koji je usvojio 2007. i da odbaci tvrdnje Hrvatske po tom pitanju – naglašava Šabas.

Da li tvrdnja Hrvatske sadrži dokaze koji su dovoljno jaki da potkrepe njihov stav da je genocid počinjen nad hrvatskim narodom?

– Tvrdnja Hrvatske veoma je slična onoj koju je Bosna iznela 2007. u vezi sa opštinama. Ali, tu tvrdnju Bosne je Međunarodni sud pravde odbacio 2007. Ako sud postupa u skladu sa ovim ranijim presedanom, treba da odbaci i tvrdnju Hrvatske.

Obe strane ukazuju na broj osoba koje su nestale ili ubijene za vreme rata u Hrvatskoj. Međutim, tačan broj tek treba da se utvrdi. Koliko je uopšte važna cifra u ovakvim slučajevima?

– Pitanje nestalih osoba je tragičan aspekt konflikta. Naravno, u svim ratovima ima nestalih, naročito u brutalnim etničkim konfliktima poput onog 1990-ih. Rešavanjem ovih pitanja pomaže se zalečenje rana i promoviše se pomirenje i mir. Pretpostavljam da i Srbija i Hrvatska imaju jaku želju da to učine. Iako su nestale osobe jedan aspekt konflikta, nije od velikog značaja za diskusiju o genocidu.

Koji je prema vašem mišljenju najbolji način da društvo prevaziđe užase rata koji su toliko veliki da ostavljaju prostor za tvrdnje da je genocid počinjen u ime tog društva? Drugim rečima, šta bi bio najbolji put napred za Srbiju i Hrvatsku?

– Ne potičem iz regiona i nisam u baš dobroj poziciji da shvatim veoma složene društvene, kulturne i istorijske činjenice koje tu igraju ulogu. Mnogi ljudi su nestrpljivi kada je o pomirenju reč, ali je za to možda potrebno više vremena. Kada razmišljamo o Evropi nakon Drugog svetskog rata i vidimo Merkelovu, Olanda i Kamerona na sastancima EU, uvereni smo da su se glavni učesnici najvećeg od svih konflikata pomirili. Ali je za to bilo potrebno mnogo decenija. To je uključivalo posvećenost većoj ekonomskoj i političkoj integraciji i zajedničkoj viziji osnovnih ljudskih prava. Ulazak Srbije u EU biće veoma pozitivan korak. Kako mlađe generacije budu dolazile u prvi plan, kao što je to bio slučaj u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji, značaj antagonizma njihovih roditelja će bledeti. Ali čak i u Zapadnoj Evropi ima ekstremističkih snaga za koje se stiče utisak da im nedostaju dani rata, rasizma i mržnje, a pretpostavljam da takvi elementi još uvek ne manjkaju ni na Balkanu. Potrebno je da upotrebimo najbolje oružje koje imamo na raspolaganju u „militantnim demokratijama“ da bismo ove ljude držali na marginama, gde i pripadaju.

Oštro ste osporavali ocenu Haškog tribunala da je u Srebrenici počinjen genocid. Zbog čega, i kako biste okarakterisali zločine u Srebrenici?

– Haški tribunal, kao i Međunarodni sud pravde, označili su masakr u Srebrenici kao genocid. Pre nego što su doneli takvu odluku, argumentovano sam se tome suprotstavljao, smatrajući da je genocid neodgovarajući termin. Ne samo da je broj žrtava bio neuporedivo manji od dotadašnjih, priznatih genocida, već ni dokazi o genocidnoj nameri nisu bili jaki. Bilo je nedoslednosti, jer su počinioci zločina ubijali muškarce, ali ne i žene i decu. Međutim, sud je utvrdio drugačije i nema svrhe sada o tome raspravljati.

Dokazi

U novijoj istoriji, prema vašem mišljenju, genocidi su izvršeni u Jermeniji, Ruandi, i nad Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata. Šta ih razlikuje od drugih, sličnih zločina u novijoj istoriji?

– Mnogobrojni činioci utiču na to da se jedan zločin kvalifikuje kao genocid. Analizu i procenu ne treba da rade samo advokati i sudije već i istoričari i sociolozi. Masakri u Jermeniji tokom Prvog svetskog rata, nad Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata, kao i u Ruandi u novijoj istoriji uključuju masovna ubistva. Ali, pored toga, postoje i svedočenja, dokumentacija i neoborivi dokazi da je postojala namera počinioca da određenu grupu uništi. Uopšteno, za dokazivanje genocida, sem masovnih ubistava potrebni su čvrsti dokazi o nameri da se u potpunosti uništi određena grupa.

O genocidu

Izjavljivali ste više puta da se danas termin „genocid“ olako koristi, i često meša sa etničkim čišćenjem. Šta, u stvari, definiše genocid?

– Poput mnogih reči, i termin genocid u svakodnevnom govoru ima više tumačenja i različito se shvata. Pred Međunarodnim sudom pravde koristimo njegovo pravno značenje. U Konvenciji o genocidu, donetoj 1948, genocid je definisan kao međunarodni zločin sa namerom uništenja nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe ljudi. Godinama je bilo debata oko interpretacije ove pravne definicije. U slučaju BiH, Međunarodni sud pravde je 2007. utvrdio da se uništenje odnosi na fizičko uništenje, istrebljenje. To izdvaja genocid od drugih oblika napada po nacionalnoj, etničkoj, rasnoj ili religijskoj osnovi, kao što su etničko čišćenje, prisilno premeštanje, „kulturni genocid“ i slično. Manjine mogu biti napadnute na različite načine, a genocid je najekstremniji oblik tog napada.