Kako je vlast napala Zaštitnika građana

U tim napadima prednjačili su poslanici (pre bismo rekli podanici) vladajuće stranke, ministri (naročito ministar vojni Gašić) te najveći deo pisanih i elektronskih medija – onih koji su isključivo ili prevashodno pod uticajem i kontrolom aktuelne vlasti.

Posebno bismo podvukli stav samog premijera Aleksandra Vučića, koji, sa jedne strane, tobož nema ništa protiv institucije Zaštitnika građana (uzgred to je institucija regulisana posebnim zakonom), a koji, sa druge strane, sa omalovažavanjem sve vreme govori o ličnosti Saše Jankovića.

Polazeći od definicije i uloge ombudsmana i zakonskih odredbi koje regulišu instituciju zaštitnika građana (osoba zadužena da predstavlja interese javnosti istražujući i odgovarajući povodom pritužbi na zloupotrebe ili povrede prava građana) dolazimo do ključnog pitanja ovog teksta: da li je Saša Janković istražujući eventualne nepravilnosti u radu VBA i Ministarstva odbrane povodom poznatog prošlogodišnjeg incidenta na Paradi ponosa u Beogradu sa bratom premijera Vučića i bratom gradonačelnika Beograda (sukob pripadnika VBA sa Žandarmerijom), učinio bilo kakvo prekoračenje ovlašćenja koje mu daje sam Zakon o Zaštitniku građana.

Uzrok brutalnih napada na njega je u stvari krivična prijava koju je podneo protiv službenika VBA koji su kritičnom prilikom bili u obezbeđenju brata premijera, kao i brata gradonačelnika Beograda, a povodom navedenog prošlogodišnjeg ozbiljnog incidenta. Naravno, vlast je bila „iritirana“ i njegovim traženjem informacija od VBA u vezi s ovim incidentom.

Saša Janković je podneo krivičnu prijavu protiv dvojice pripadnika VBA, ali se pridružio i krivičnim prijavama koje su podnete protiv žandarma koji su učestvovali u ovom incidentu, očigledno pokušavajući da zauzme početni nepristrastan stav i inicira objektivno istraživanje celog incidenta.

Vraćamo se na nadležnost ombudsmana (drugim stavom člana 20 Zakona o zaštitniku građana predviđeno je: „Ako nađe da u radnjama funkcionera ili zaposlenog u organu uprave ima elemenata krivičnog ili drugog kažnjivog dela, Zaštitnik građana je ovlašćen da nadležnom organu podnese zahtev, odnosno prijavu za pokretanje krivičnog, prekršajnog ili drugog odgovarajućeg postupka“).

Svi napadi koji će uslediti nakon podnošenja opisane krivične prijave nastali su zbog toga što je tom prijavom ugrožena zvanična verzija vlasti.

Po toj verziji žandarmi iz Niša su prekoračili svoja ovlašćenja kada su prekomernom upotrebom sile naneli povredu bratu premijera Aleksandra Vučića. Ovde ništa nije sporno: postoji osnovana sumnja da su žandarmi iz Niša prekoračili svoja ovlašćenja i protiv njih se vodi krivični postupak.

Međutim, sam premijer i njegovi podanici taj napad u javnosti prezentuju kao napad na sebe i vojsku. Zbog toga im se nikako ne uklapa u zvaničnu verziju, koja odstupa od toga (to je nezvanična verzija koja treba takođe da se istraži) da su lica koja su neovlašćeno bila u pratnji premijerovog brata ometala službena lica na obezbeđenju prošlogodišnje Parade ponosa (tj. žandarme iz Niša) na taj način što su odbili da budu legitimisani i da nemaju ovlašćenje za obezbeđenje ličnosti.

Ako se odigrala ova, zasada nezvanična verzija kritičnog događaja, to bi moglo biti krivično delo ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira i vršenju službene dužnosti iz odredbe čl. 23 st. 1 Zakona o javnom redu i miru. Međutim, ukoliko bi se uzela u obzir druga, teža, varijanta nezvanične verzije (koja je već izbila u javnost nakon saslušanja šestorice niških žandarma u vezi celog ovog incidenta) u tom smislu da su službenici VBA sa svojim „štićenicima“ (braćom premijera i beogradskog gradonačelnika) kritičnom prilikom psovali i čak napali žandarme, izazvavši sa njihove strane upotrebu nužne fizičke sile protiv napadača, onda bi verovatno postojalo ozbiljnije krivično delo – napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz odredbe čl. 323 st. 1 Krivičnog zakonika!

Ombudsman je, dakle, koristeći svoja zakonska ovlašćenja, podneo krivičnu prijavu protiv dvojice službenika VBA lica za koja postoje osnovi sumnje da su počinili neko od navedenih krivičnih dela, ali se i pridružio krivičnoj prijavi koju su ovlašćeni državni organi podneli protiv žandarma i sada samo država treba da istraži šta se zaista desilo kritičnom prilikom! Ni manje ni više.

U uređenoj pravnoj državi ovaj slučaj bi se nastavio tako što bi nadležni javni tužilac proverio da li je krivična prijava osnovana, te bi je prihvatio ili odbacio. Ako bi smatrao da ima osnova da pokreće krivični postupak, to bi savesni javni tužilac i učinio bez obzira na to protiv koga bi bio pokrenut postupak, a nezavisni sud bi doneo nepristrasnu i objektivnu sudsku odluku. To bi, dakle, bio slučaj u uređenoj pravnoj državi sa zaštitom položaja svake institucije (pravosuđe, Zaštitnik građana i dr.). To, nažalost, nije slučaj u našoj državi.

Kako je Saša Janković podnoseći krivičnu prijavu protiv lica koja su bila zaštita braći istaknutih funkcionera (a gde se, između ostalog, postavilo i „škakljivo pitanje“ na osnovu čega su vojna lica kritičnom prilikom bila u zaštiti civilnih lica!), to je vlast, po svoj prilici, potražila način kako da ga ukloni sa mesta zaštitnika građana jer je to ličnost i institucija koja im se očigledno otrgla kontroli.

Zakonski nisu mogli da ga smene budući da je Zakon o zaštitniku građana (odredbe čl. 12 st. 3) taksativno predvideo koji razlozi mogu dovesti do pokretanja postupka za razrešenje zaštitnika građana. To su: Zaštitnik građana može biti razrešen jedino u sledećim slučajevima: 1) ako nestručno i nesavesno obavlja svoju funkciju; 2) ako obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost, ako obavlja drugu dužnost ili posao koji bi mogao uticati na njegovu samostalnost i nezavisnost, ili ako postupa suprotno zakonu kojim se uređuje sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija; i 3) ako bude osuđen za krivično delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje ove funkcije).

Kako razrešenje Saše Jankovića nije bilo moguće iz navedenih razloga, premijerovi „medijski podanici“ su, po starom oprobanom receptu, iz neke DB arhive izvukli delove dokumentacije i počeli da vode medijski krivični proces protiv ombudsmana, optužujući ga za nešto što se desilo u davnoj prošlosti (1993 god.) i što je po Sašu Jankovića imalo povoljan epilog. No, njega je trebalo blatiti ne samo da bi se vršio pritisak da sam podnese ostavku već pre svega da ubuduće ne obavlja svoju funkciju na način kako je to do sada obavljao (časno i nepristrasno) već samo kada mu to vlast odobri ili naredi. Nadam se da u tome vlast neće uspeti.