Običaj zaključivanja ranih i dogovorenih brakova, iako škodljivi pre svega za decu koja stupaju u „brak“, u određenim sredinama i dalje postoje. Ovi brakovi su, uopšteno gledano, češći kod određenih nacionalnih manjina, a najčešći kod Roma.
Nedavno objavljeni deo Istraživanja višestrukih pokazatelja položaja žene i dece u Srbiji iz 2014. godine, koje su sproveli Republički zavod za statistiku i UNICEF, pokazao je da je u opštoj populaciji 0,8 odsto ženskih osoba pre 15. godine stupilo u brak, dok je taj procenat 16,9 u romskim naseljima. Zaključivanje ranih brakova ne samo što šteti psihofizičkom razvoju devojčica, već dovodi do toga da te iste devojčice i kad odrastu ostaju na margini – ređe završavaju osnovnu školu, ostaju nepismene, češće trpe nasilje u porodici, a uloga u kući je jedina koju moraju da ispune.
Republika Srbija je ratifikacijom određenih međunarodnih ugovora preuzela obavezu da pronađe rešenje za rane i ugovorene brakove. Komitet koji se stara o primeni Konvencije o ukidanju svih oblika diskriminacije žena prilikom poslednjeg razmatranja primene Konvencije primetio je da u Srbiji nije bilo napretka u prevenciji ovih brakova među manjinskom populacijom, pa je preporučio našim vlastima da „preduzmu sve neophodne mere radi sprečavanja ranih i ugovorenih brakova među pripadnicima manjina, posebno Romima“.
U sve neophodne mere za iskorenjivanje ovog problema svrstava se i krivičnopravna zaštita dece i maloletnika. Ova zaštita uspostavljena je propisivanjem određenih krivičnih dela, ali često puna primena zakonskih rešenja, kao i u drugim oblastima, izostaje.
Jedan od novijih, posebno interesantnih slučajeva u kom se okrivljenom sudilo za krivično delo obljube sa detetom, a koje je izvršeno usled zaključenog ranog braka, nedavno je, posle odlučivanja Višeg suda u Jagodini i izjavljivanja žalbe, bio predmet odlučivanja Apelacionog suda u Kragujevcu.
Ovaj sud je stao na stanovište da „pripadnost etničkoj zajednici u kojoj je običaj rano stupanje u brak i seksualne odnose nije od značaja kod ocene postojanja krivičnog dela obljuba sa detetom“. Ovime se Apelacioni sud stavio na stranu onoga što bi se moglo nazvati linijom borbe protiv ranih i ugovorenih brakova i svojim obrazloženjem pokazao put kojim bi trebalo ići u budućim krivičnim postupcima koji će biti vođeni zbog ranih i ugovorenih brakova.
Ipak, da ne bi sve bilo sjajno, u ovom slučaju je na okrivljenog primenjen institut ublažavanja kazne iz člana 57 stav 3 Krivičnog zakonika. Zbog toga je on umesto na pet godina, za kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela osuđen na tri godine zatvorske kazne. Zbog neulaganja žalbe od strane nadležnog tužilaštva i primene načela zabrane preinačenja na gore, okrivljeni je, iako je utvrđeno da je izvršio krivično delo za koje je zabranjena primena instituta ublažavanja kazne – prošao sa ublaženom kaznom!
U ovoj situaciji Apelacionom sudu nije ostalo ništa drugo nego da u svom obrazloženju navede kako je krivični zakon u prvostepenom postupku povređen u korist okrivljenog.
Činjenica da tužilaštvo u ovom slučaju nije podnelo žalbu nije dovela samo do toga da na snazi ostane presuda koja je nezakonita u delu koji se tiče sankcije izrečene okrivljenom, već je pokazala i jednu od slabosti sistema krivičnopravne zaštite.
Slabost koja nije u propisima već u njihovoj primeni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
