O genocidu se ne pregovara

Mesec dana unazad zvaničnici Srbije su vodili pravi diplomatski i medijski rat protiv inicijatora i onih koji podržavaju usvajanje ove rezolucije. Predstavnici najviših državnih organa su nas dramatičnim tonom upozoravali da je usvajanje rezolucije teško poniženje za Srbiju, da će srpski narod dobiti stigmu genocidnog i obaveštavali nas o diplomatskim koracima preduzetim u cilju sprečavanja njenog usvajanja. Mediji poput Politike, Večernjih novosti i Blica su svojim tekstovima i analizama (koje nisu dobacile dalje od prebrojavanja reči „genocid“ i „pomirenje“ i mišljenja Milorada Dodika o rezoluciji) davali ritam opštoj mobilizaciji javnog mnjenja protiv rezolucije. Za veliki broj građana integralni sadržaj rezolucije bio je nepoznanica sve do juče, kada je prvi put u medijima objavljen integralni tekst na srpskom.

Ta poslednja verzija rezolucije podneta na razmatranje SB UN (kao i njen prvobitni tekst) sadrži više važnih poruka, od kojih neke imaju globalni značaj (afirmacija principa responsibility to protect). Za lokalni politički i društveni kontekst, međutim, najvažnije su četiri: 1) osuda počinjenog genocida i drugih zločina na svim stranama u BiH, žaljenje za svim žrtvama i poziv da se svim žrtvama i njihovim porodicama obezbedi trajna podrška institucija (tačke 2, 5 i 6); 2) poziv političkim liderima da prihvate činjenice o svim dokazanim zločinima, uključujući genocid, te osuda negiranja genocida jer se tim činom uznemiruju žrtve i onemogućuje pomirenje (tačka 3), 3) poziv da se u programe obrazovanja uključi učenje o počinjenim zločinima, čime bi se doprinelo stvaranju uslova da se ti zločini nikada ne ponove (tačka 12); 4) nastavak procesuiranja odgovornih za genocid i druge zločine od strane lokalnih pravosudnih tela (tačka 11). Nigde u tekstu se nijednom rečju ne pominje strana odgovorna za zločine i genocid.

Nema sumnje da je ono što je za lidere Srbije neprihvatljivo sadržano u trećoj tački rezolucije – prihvatanje dokazanih činjenica o zločinima i uzdržavanje od negiranja genocida. Iza apsurdnih teza o tome da će rezolucija koja priznaje i iskazuje poštovanje svim žrtvama u BiH, narušiti pomirenje i razoriti BiH, stoji ogoljena istina o stavu današnje zvanične Srbije prema zločinima srpske strane u BiH, kao i tadašnjoj politici Srbije koja je inspirisala, a zatim i politički i materijalno podržavala sistemske zločine nad Bošnjacima. Predsednik Srbije, njen premijer i njen ministar spoljnih poslova, danas najvatreniji protivnici rezolucije a nekada nosioci te politike, ni dve decenije nakon rata u BiH nemaju ni ličnu ni državničku hrabrost da činjenice o sistemskom progonu, etničkom čišćenju i genocidu nad Bošnjacima prihvate i njih bez relativizacije jasno saopšte javnosti u Srbiji. Tako, uprkos presudama, priznanjima počinilaca, svedočenjima preživelih, slikama razdvajanja bošnjačkih muškaraca od njihovih porodica, slikama njihovih tela u masovnim grobnicama, dokumentima koji ukazuju na nameru uništenja Bošnjaka u Srebrenici – Srebrenica i dalje stoji kao nulta tačka suočavanja sa zločinima počinjenim u ime srpskog naroda.

Međunarodni ugled Srbije, teško okrnjen tokom ratova 1990-ih, ponovo će trpeti zbog bizarne činjenice da kao država-članica UN, koja sarađuje sa sudovima UN, Srbija istovremeno presude tih sudova negira i ne priznaje. Za promenu slike Srbije u svesti naših suseda Bošnjaka biće potrebno vreme i mnogo, mnogo više od politički oportunih izjava o žaljenju za žrtvama. Biće potrebno više odvažnih reči o počiniocima, o razmerama, prirodi i političkim inspiratorima zločina počinjenih u naše ime, ali i o nama samima.

Autorka je predsednica Fonda za humanitarno pravo