Propaganda je pobedila novinarstvo

 Mislim da je javni interes u drugom planu i da su interesi pojedinih političkih, biznis i drugih grupa zapravo predominantni, kaže za Danas Pravo Danica Vučenić, novinarka Radio-televizije Vojvodina i autorka emisije „Jedan na jedan“.

– Na drugoj strani, imamo proces i komercijalizacije i tabloidizacije medija. Slažem se sa ombudsmanom Sašom Jankovićem da nije više u pitanju tabloidizacija medija nego da je reč o tabloidizaciji države. Treba da postavimo pitanje kako je moguće da institucije države dopuštaju da određene stvari ulaze u javni prostor preko tabloida. Poenta je, dakle, u državi i institucijama, a ne u tabloidima – ističe Danica Vučenić.

Šta je opasnije po medije, cenzura ili autocenzura, koja je uzela maha u Srbiji?

– I jedno i drugo je opasno. Cenzura je društveni problem, to je politička mera. Autocenzura je individualni osećaj koji mora biti uzrokovan nečim, strahom na primer. Prvo treba da postavimo pitanje kako je moguće ili zašto se to uopšte događa. Ja nemam odgovor na to pitanje, ali bih volela da ga dobijem. Zašto se devedesetih godina kada su letele glave nismo kukavički ponašali, a sada osećamo strah iz ne znam kog razloga? To znači da je klima u društvu takva. Ništa nije opravdanje da se mi bavimo propagandom, a ne novinarstvom.

Koliko su novinari odgovorni za takvo stanje u medijima?

– Ako novinar ide sa nelagodom na posao svako jutro razmišljajući o tome da li će mu na kraju radnog vremena biti saopšteno da sutra ostaje bez posla i da ne mora da dolazi, onda postoji problem. Profesija tako ne može da funkcioniše, jer mi nemamo svoju društvenu ulogu. Na drugoj strani, veoma je važno da aktuelna vlada i premijer Vučić shvate da su mediji tu da štite javni interes, da odgovaraju na pitanja zašto je to bitno za publiku, da vrše funkciju advokata svoje publike. Mi smo ti koji bi trebalo da u ime publike pitamo pre svega vlast da nam objasni određene odluke i analiziramo šta vlast radi. Kritika i sumnja i nepoverenje moraju biti sastavni deo našeg posla. To sada nije slučaj. Ne razumem zašto je vladajuća partija toliko osetljiva na kritiku. Imaju neviđenu međunarodnu i neviđenu unutrašnju podršku. Demokratsko društvo mora da ima debatu, a to ovde nedostaje. I tu mislim da je odgovornost medija, takođe. Vlast mora da shvati da ako kritikujete neku odluku, da to ne znači unižavanje lika i dela bilo kog političara, već kritikujete određenu odluku. To moraju da shvate i mediji – da razgovaraju o odlukama, ne o ličnostima.

Kad će u Srbiji političari shvatiti da oni treba da se plaše medija, a ne mediji njih?

– Kada budemo uspostavili osnovne standarde demokratskog društva. Kada sistem počne da funkcioniše. Kada se donesu zakoni i ne samo da se donesu već i kada počnu da se primenjuju u pravom smislu te reči.

 Vlada je donela odluku da se ukida pretplata za javni servis i da će se finansirati iz budžeta, što je otvorilo strah javnosti da će se uticati na uređivačku politiku. I onda imamo situaciju u kojoj u danu izbora vlade najveća vladajuća partija izdaje saopštenje u kojem kritikuje izveštavanje RTS.

– Javni servis plaćaju građani i građanke. U ovom trenutku rešenje da se ide na budžet je katastrofalno. Ali i u tom slučaju građani plaćaju javni servis, ali preko budžeta. Da li to znači da je meni onda glavni i odgovorni urednik predsednik vlade, jer me plaća iz budžeta? To je jedna faza podržavljenja javnih servisa. Vlada Srbije i Vučić, koji je odlučio da se više ne plaća pretplata, nemaju jasnu sliku šta hoće od toga. Zastupnik sam postojanja javnog servisa i uvek sam plaćala pretplatu smatrajući da bez obzira što javni servis nije bio u službi građana i građanki, nije zadovoljavao moje potrebe i očekivanja, da sa svojih 500 dinara mesečno doprinosim da javni servis funkcioniše. Javni servisi moraju biti kritičniji prema vladi nego komercijalni mediji.

 A da li bilo koji politički činilac ima pravo da kritikuje medije na taj način?

– Naravno da i mediji moraju da trpe kritiku. Ali, iz saopštenja SNS o RTS se nije moglo videti na šta se ono odnosi. To je poruka svim medijima. Ako najveća partija sa istorijskom podrškom, spoljnom i unutrašnjom, bude osetljiva na jedan detalj iz jutarnjeg programa, što smo sada shvatili, onda pitam šta bi bilo da postoji ozbiljna debata i kritika u Srbiji. Svako ima pravo da kritikuje i medije, ali ako vladajuća stranka konstantno šalje poruku da je Srbija ozbiljna država, sa institucijama sistema koje funkcionišu, onda neka tuži tim institucijama ako je neko izrekao laž ili bilo šta zbog čega bi mogao biti tužen. Ovako, ja sam to razumela kao klasičan pritisak koji je poruka ne samo RTS nego i svim ostalim medijima.

 Kako stati na put najpre cenzuri i koliko bi vremena trebalo da se mediji u Srbiji dovedu u red?

– Ne znam odgovor na pitanje koliko treba vremena. Mislila sam da ćemo mi posle 2000. to da rešimo odmah. Pitanje autocenzure, odnosno straha malo je individualna odluka i individualni osećaj. Kao pojedinci moramo da raščistimo sami sa sobom – ako sam novinar, idem da radim kao novinar, a ako se bavim propagandom, onda idem u neku agenciju koja se time bavi. Drugi nivo je pitanje profesije u celini čije interese formulišu različite asocijacije i udruženja medija. Oni moraju da se izbore. Uostalom, polje slobode i prava nije zatvoreno pravo koje može da se reši i da se ide dalje. Ona se stalno i iznova osvajaju. Brinem se što naša profesija nema poriv da osvaja više slobode, mi pristajemo na manje slobode. I treći nivo, i najvažniji, jeste da institucije sistema moraju drugačije da funkcionišu, ako uopšte postoje.