Kada je sudsko veće Višeg suda u Beogradu – Odeljenja za ratne zločine – donelo odluku da advokati sa Kosova i Metohije ne mogu da zastupaju porodice žrtava u predmetu „Trnje“, mediji su to „pročitali“ kao odgovor na odluku Euleksovih sudija da ne dozvoli advokatu Tomi Fili da zastupa Olivera Ivanovića, koga je Euleksov tužilac optužio takođe za ratne zločine. Iza ovog naočigled „reciprociteta nepoverenja“ oštećena je pravda, prvenstveno za žrtve ratnih zločina i njihove porodice relativizuju se ratni zločini.
Upravo zbog ovakvih reakcija došlo je do zastoja u suđenju pred Odeljenjem za ratne zločine za događaje u selu Trnje 1999. godine, kada je ubijeno 27 albanskih civila. Tužilaštvo je početkom novembra prošle godine u ovom predmetu optužilo bivše oficire VJ Pavla Gavrilovića i Rajka Kozlinu. Pripremna ročišta počela su u februaru i zbog ovakvih odluka u pitanje je dovedeno pojavljivanje svedoka – oštećenih pred sudom zbog toga što ih neće zastupati advokati po njihovom izboru.
Zatraženo je i mišljenje Advokatske komore Srbije, koja je ocenila da samo njeni članovi mogu da rade u sudovima u Srbiji. Upućena je negativna poruka koja može da načini štetu u budućim postupcima za ratne zločine. Nije bilo tako davno kada su i advokati sa Kosova i Metohije i iz Srbije dolazili na glavne pretrese za ratne zločine – i zastupali žrtve i njihove porodice, kako pred sudovima u Srbiji, tako i pred Euleksovim sudovima na Kosovu i Metohiji. Još odjekuje glas svedočenja oštećene mlade žene u predmetu „Ćuška“ krajem novembra prošle godine kada je prvi put progovorila o svom preživljenom iskustvu seksualnog nasilja. Suđenja za ratne zločine u Suvoj Reci, Podujevu, Gnjilanu, Đakovici, izazivala su dužnu pažnju domaće i međunarodne javnosti. Oštećeni su se odazivali na pozive za glavne pretrese, svedočili, gledali u oči optuženima, zastupali su ih advokati koje su sami birali, kojima su verovali.
U osam predmeta pred Odeljenjem za ratne zločine u kojima je postupalo Tužilaštvo od 2003. godine, a koji su se odnosili na događaje tokom sukoba na KiM 1998-1999, tokom 379 sudećih dana svedočilo je 520 svedoka. U četiri predmeta u kojima su žrtve albanske nacionalnosti, sudilo se 256 dana tokom kojih je svedočilo 366 svedoka, od kojih 295 oštećenih. Njihov doprinos rasvetljavanju istine u počinjenim ratnim zločinima ne može se meriti statistički. Oni su iznosili svoja bolna sećanja, verujući pravosudnim organima Srbije.
Njihovo poverenje je posle ove odluke poljuljano, odlučni su da ne dođu i da ne svedoče pred sudom u Srbiji. Zbog toga su, po mom dubokom uverenju, ovakve odluke praktično unižavanje dostignutog standarda u suđenjima za ratne zločine. Za Tužilaštvo za ratne zločine je odnos prema žrtvama – oštećenima ključan princip. Porodice žrtava, od kojih su mnogi bili i svedoci ratnih zločina, često su dolazile u moj kabinet, izražavali smo podršku jedni drugima. Oni su ili sami preživeli teško nasilje ili su izgubili nekog od najbližih članova porodice. Trauma koju zbog toga nose obavezuje sve nas, sve učesnike u postupku, da postupamo sa dužnom pažnjom i poštovanjem prema njima. Rad na sticanju njihovog poverenja je osetljiv i dugotrajan. Uspostavljanje ovakvog odnosa je veoma važan proces koji smo više od decenije gradili zajedno sa kolegama u regionu.
Ne smemo u tom procesu da zanemarimo njihovu spremnost i hrabrost da se suoče sa počiniocima zločina. Ovo tužilaštvo ima veliku odgovornost i obavezu prema porodicama žrtava ratnih zločina jer je njihovo pravo na istinu neprikosnoveno.
Zato je neophodno preduzeti odlučne korake kako bi se prevazišle nedoumice i sporazumele dve advokatske komore, vodeći se prvenstveno profesionalnim načelima i ciljevima pravde.
Autor je tužilac za ratne zločine
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
