Dilema o tome da li sloboda govora treba da ima granice stara je vekovima. Ona predstavlja jednu od mnogobrojnih verzija nerešenog problema slobode i zloupotrebe slobode. Nema jedinstvenog odgovora. Dok jedni smatraju da reči imaju moć da zaplaše, da ponize, degradiraju i povrede, da inspirišu još više mržnje i akte nasilja, drugi su mišljenja da je svako mišljenje legitimno i izvan granica kažnjivosti.
Ipak, korišćenje medija da namerno podstiču mržnju i nasilje često se definiše kao najteži izazov slobodi govora kao fundamentalnoj civilizacijskoj vrednosti, kaže Jovanka Matić, istraživačica medija i naučna saradnica Instituta društvenih nauka, u okviru Danasove serije razgovora na temu „Gde su granice slobode govora“.
Matićeva dodaje da se u većini demokratskih zemalja sloboda izražavanja često smatra bazičnim pravom, ali se od drugih takvih prava (pravo na život, zabrana ropstva, zabrana mučenja, pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti), koja se ničim ne mogu suspendovati, razlikuje po tome što se, pod određenim uslovima, može ograničiti. Te granice se postavljaju ustavom i zakonom koji zabranjuju govor mržnje.
– Ni međunarodno pravo ni domaća zakonodavstva nisu do sada dali definitivan odgovor kako uravnotežiti slobodu izražavanja i zaštitu drugih ljudskih prava, odnosno kako pametno izabrati između dva zla – ograničenja slobode govora i dozvoljavanja podsticanja mržnje i nasilja, ocenjuje naša sagovornica.
Prema njenim rečima, nacionalna rešenja su odraz istorijskih i kulturnih tradicija pojedinih društava i toliko su različita da je u novije vreme OEBS osnovao posebno telo koje ima za cilj da harmonizuje odnos prema slobodi izražavanja i govoru mržnje, jer ne postoji opšteprihvaćeni kriterijumi šta su legitimna ograničenja slobode govora.
– Nije svaki govor koji je uvredljiv za pripadnike određene grupe istovremeno i govor mržnje, iako može da doprinose atmosferi predrasuda i diskriminacije. Na primer, predstavljanje pripadnika manjina kroz klišee i stereotipne imidže može biti uvredljivo, ali se generalno ne prihvata kao govor mržnje. Takva medijska praksa se pre tumači kao nedostatak profesionalizma i pristrasno izveštavanje, napominje Matićeva.
Satira je poseban žanr, dodaje ona, koji proširuje granice uobičajenog. Kako kaže, ona ismeva ljudsku glupost, koja izgleda neiskorenjiva, i zato je uvek dobrodošla. U satiri se stvari dovode do apsurda, da bi se poenta lakše shvatila.
– Karikatura operiše sa slikama koje nemaju jedno, jasno fiksirano značenje i dozvoljava veliki broj ličnih interpretacija. Kada ogroman broj ljudi shvata karikaturu na jedan isti način, onaj koji autoru pripisuje jedan određeni, neprijateljski cilj, i to protiv njih kao pojedinaca, to je pre rezultat organizovanog političkog i ideološkog rada, nego njihove individualne recepcije sadržaja, zaključuje Matićeva.
Sekularnost Srbije se dovodi u pitanje
Komentarišući poziv Srpske pravoslavne crkve da mediji ne objavljuju karikature koje vređaju verska osećanja muslimana, Jovanka Matić navodi da je u Srbiji kao sekularnoj državi SPC već toliko prisutna u javnoj sferi, da se sekularnost države dovodi u pitanje. „Osvajanje javnog prostora od SPC je posebno vidljivo u vreme verskih praznika, kada njenu strategiju izjednačavanja verskog i nacionalnog identiteta revnosno slede gotovo svi mediji, pri čemu se ne vodi računa o osećanjima onih koji nisu vernici. SPC već ima dovoljno kanala da komunicira sa svojim članovima da bi joj se dozvolilo da uređuje javne medije, koji treba da slede javni interes, a ne interes SPC, ističe Matićeva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
